Dejan Petrović, reditelj filma Isti: Relativne granice slobode

Po oceni žirija, Petrovićev film je bio najuspešniji i na hercegnovskom festivalu i osvojio je nagradu “Zlatna mimoza”.

Autor dokumentarca “Isti”, pisac i reditelj Dejan Petrović, profesor režije na Akademiji umetnosti u Beogradu, snimao je svoj film u zatvorima, prikazujući život i svakodnevicu osuđenika, ali i njihovih čuvara, pokušavši da na taj način potraži odgovor na pitanje šta je zapravo sloboda i koliko stvarni ili imaginarni okviri slobode određuju egzistenciju i identitet ljudi sa obe strane zatvorskih rešetaka.

Otkud ideja da se priča o slobodi ispriča kroz zatvorske rešetke?

Zapravo, već duže me je privlačila tema o relativnosti slobode i priča o tome kako društvo od malih nogu, preko vrtića, preko škole i kroz razne institucije, odnosno sisteme kroz koje prolazimo tokom života, sistemom nagrada i kazni pokušava da kontroliše pojedinca. To je problem koji me je provocirao i tražio sam način na koji mogu uobličiti jednu takvu temu. I slučajno sam, neposredno pred ulazak u razvoj priče saznao za jedan projekat, koji se dešavao u zatvoru. U pitanju je predstava koju su osuđenici radili i to me je navelo na pomisao da bi bilo interesantno ući u zatvor i jednu priču o slobodi ispričati iz jednog takvog prostora.   

Koliko je bilo teško snimati dokumentarac u zatvoru?

S obzirom na to da sam prilikom rada na filmu istovremeno bio u ulozi producenta i u ulozi reditelja, trebalo je pomiriti te dve stvari. Dokumentarni film od vas kao autora zahteva da zabeležite, da uhvatite te spontane momente u životu osuđenika i stražara, a sa druge strane uprava i zatvor su takav sistem koji od vas unapred traže da ih upoznate maltene sa svakim kadrom, kako bi se omogućili najbezbedniji uslovi za snimanje. Gledajući iz uloge producenta, te dve stvari je trebalo pomiriti, ali s druge strane to je bio veliki izazov za mene kao reditelja, da snimim ono što što sam zamislio. I kada smo po završetku filma dobili ovakav rezultat, osetite nekako još veće zadovoljstvo. Ali ono što bih posebno naglasio je da je snimanje bilo uspešno i zahvaljujući nekoj pozitivnoj energiji, koja je postojala između osuđenika, stražara, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, koji su nam neverovatno pomogli, i svi su dobro sarađivali sa našom ekipom. To je neka energija koja je postojala i zahvaljujući tom razumevanju sa svih strana došli smo do nekih rešenja koja su u filmu.  

Tvoj film je svojevrsna potraga za odgovorom na pitanje: šta je sloboda? Do kakvog si odgovora došao snimajući ovaj film?

Još pre ulaska u zatvor, shvatao sam da je sloboda relativna stvar, i da mnogi od nas, kad ih pitate da li su slobodni, kažu: “Da, slobodan sam!” A pritom oni ne pomišljaju da većinu stvari koje učine, tako urade zbog očekivanja drugih. Svaki put kada kažu nešto, kažu to da bi bili prihvaćeni od drugih i automatski ne govore ono što misle ili osećaju. Sa tim se svi mi često susrećemo, pa i ja takođe tako radim. Ulazak u zatvor mi je nekako pružio još jednu potvrdu, u tom prostoru gde smatramo da ljudi nemaju slobodu samo zato što fizički ne mogu da budu na drugom mestu onda kada žele, da je istinska sloboda zapravo nešto drugo, tako da su i obični ljudi, pored kojih prolazimo na ulici, takođe neslobodni, ali na drugi način, čak su često mnogo više u nekom grču. Tog saznanja postao sam svestan posle posete zatvoru u Valjevu u fazi istraživanja, kada sam pokušavao da detaljnije sagledam lica tih ljud, i osuđenika i stražara koji tu rade. Posle par sati boravka u zatvoru, izašao na ulicu.

I tada sam, čini mi se i shvatio da su i oni isti onakvi, kao i ljudi koji svoje vreme provode iza rešetaka. Tako sam pronašao i naslov filma: “Isti”.

Ti si ovu relativnost slobode predstavio naizmeničnim prikazivanjem stroja zatvorenika i reda postojenih stražara, uz koje idu i kadrovi stotina identičnih šahovskih figura. Da li se na taj način sugeriše da se i zatvorski čuvari suočavaju sa istim saznanjem o nejasnim okvirima i suštinskim ograničenjima stanja koje nazivamo sloboda?

Tako je, jer ovi stražari su neko ko stoji između osuđenika i ljudi izvan zatvorskog kruga. Oni svakoga dana deo svog vremena provedu u zatvoru i kada se sagleda njegov životni vek, oni trećinu svog vremena provode iza rešetaka. I oni, isto tako, imaju određene vrste svoje kontrole, kontrole od svojih šefova, i tako dalje. Razlika je što oni posle radnog vremena mogu da izađu iz zatvora, ali se tu oni isto tako suočavaju sa drugom vrstom briga, ograničenja i svakodnevnih problema. Tako da su oni negde  prelazna varijanta između nas koji smatramo da smo slobodni i osuđenika koji su u zatvoru.

Kakav je izazov za tebe kao autora rad na dokumentarnom filmu?

Mene pre svega zanimaju dokumentarni film i stvarnost, ljudi, prostori i problemi sa kojima živimo. Sve što doživljavam na neki način se filtrira kroz mene i posle toga na neki drugačiji način kroz film to prosleđujem gledaocu. Mene zanima ta kreativna vrsta dokumentarnog filma, ne dokumentarni film kao preslikavanje stvarnosti, nego više kao slika stvarnosti propuštena kroz mene kao autora. I uvek se trudim da kada naiđem na neku važnu temu ili interesantnog junaka, ma koliko mi oni bili zanimljivi, sve to mi nije  dovoljno dok ja ne ne nađem neku konekciju i ne prepoznam šta ja imam da kažem u odnosu na to. 

Kakva je danas pozicija dokumentarnog filma kod nas i koliko je za tebe kao autora i za sam film značajna ova nagrada u Herceg Novom?

Moj utisak je da je dokumentarni film uprkos svim naporima na njegovom popularisanju i trudu oko njegove vidljivosti i dostupnosti, ne samo kod nas, nego i u svetu i dalje nekako marginalizovan. Pogotovo se to odnosi na kratki dokumetarni film, jer većina ljudi smatra da je kratki dokumentarni film namenjen studentima. Na jednom od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma, na ITVI, gde sam bio s filmom, nijedan studentski film nije bio u konkurenciji dokumentarnog filma, već postoji posebna kategorija studentskoh dokumentarnog filma. Kod nas čini mi se da vlada neko pogrešno mišljenje, da je kratki dokumentarni film školska forma, na kojoj se vežbaju i eksperimentišu studenti. Mislim da je to greška i da postoje autori, kao što su kod nas Vlada Perović, Dragan Elčić i drugi, autori koji se time bave, kao što su nekada postojali autori kao što su Živko Nikolić, Gilić i tako dalje, čija je poetika zapravo, kratka forma, kratki dokumentarni film. I mi smo zaista imali, ako smo ikada imali rezultate u istoriji dokumentarnog filma, najviše rezultate upravo u kratkoj formi. Festivali i nagrade su veoma bitni da skrenu pažnju publike na dokumentarne filmove. Jer kao to imamo književnike koji isključivo pišu poeziju, dok drugi pišu novele ili romane, ne možemo reći da su ovi prvi manje vredni od onih koji rade duže forme. To je jednostavno, samo način na koji ti kristališeš svoju ideju. Bilo koja festivalska nagrada i ona na beogradskom Kratkom metru i ova u Herceg Novom je važna, jer mi autori smo nesigurni, ma koliko to smešno delovalo. Svaka nagrada je potvrda da je čovek nešto dobro uradio i svaki put kad dobijete nagradu, evo na svakom festivalu na kojem smo bili, maltene u poslednjih par meseci dobili smo nagradu. I to je potvrda da je ono što smo uradili dobra stvar i da je poetika ovog filma shvaćena, jer je film, kažem, malo specifičan, nekako je poput onih filmova koji su sedamdesetih godina snimani u “Dunav filmu”. Iskreno, nisam bio siguran da li će to biti prepoznato u inostranstvu. Međutim, prolazak na holandskoj ITVI ovakve vrste dokumentarnog filma je potvrda da je to nešto što su ljudi prepoznali, kasnije je i žiri to prepoznao, tako da su i učešće na ovom festivalu, kao i odluka ljudi iz žirija koji su ovaj film ocenili kao najbolji, svakako potvrda da ovaj film ima neku vrednost.  

M. Janković