Дејан Петровић, редитељ филма Исти: Релативне границе слободе

По оцени жирија, Петровићев филм је био најуспешнији и на херцегновском фестивалу и освојио је награду “Златна мимоза”.

Аутор документарца “Исти”, писац и редитељ Дејан Петровић, професор режије на Академији уметности у Београду, снимао је свој филм у затворима, приказујући живот и свакодневицу осуђеника, али и њихових чувара, покушавши да на тај начин потражи одговор на питање шта је заправо слобода и колико стварни или имагинарни оквири слободе одређују егзистенцију и идентитет људи са обе стране затворских решетака.

Откуд идеја да се прича о слободи исприча кроз затворске решетке?

Заправо, већ дуже ме је привлачила тема о релативности слободе и прича о томе како друштво од малих ногу, преко вртића, преко школе и кроз разне институције, односно системе кроз које пролазимо током живота, системом награда и казни покушава да контролише појединца. То је проблем који ме је провоцирао и тражио сам начин на који могу уобличити једну такву тему. И случајно сам, непосредно пред улазак у развој приче сазнао за један пројекат, који се дешавао у затвору. У питању је представа коју су осуђеници радили и то ме је навело на помисао да би било интересантно ући у затвор и једну причу о слободи испричати из једног таквог простора.   

Колико је било тешко снимати документарац у затвору?

С обзиром на то да сам приликом рада на филму истовремено био у улози продуцента и у улози редитеља, требало је помирити те две ствари. Документарни филм од вас као аутора захтева да забележите, да ухватите те спонтане моменте у животу осуђеника и стражара, а са друге стране управа и затвор су такав систем који од вас унапред траже да их упознате малтене са сваким кадром, како би се омогућили најбезбеднији услови за снимање. Гледајући из улоге продуцента, те две ствари је требало помирити, али с друге стране то је био велики изазов за мене као редитеља, да снимим оно што што сам замислио. И када смо по завршетку филма добили овакав резултат, осетите некако још веће задовољство. Али оно што бих посебно нагласио је да је снимање било успешно и захваљујући некој позитивној енергији, која је постојала између осуђеника, стражара, Управе за извршење кривичних санкција, који су нам невероватно помогли, и сви су добро сарађивали са нашом екипом. То је нека енергија која је постојала и захваљујући том разумевању са свих страна дошли смо до неких решења која су у филму.  

Твој филм је својеврсна потрага за одговором на питање: шта је слобода? До каквог си одговора дошао снимајући овај филм?

Још пре уласка у затвор, схватао сам да је слобода релативна ствар, и да многи од нас, кад их питате да ли су слободни, кажу: “Да, слободан сам!” А притом они не помишљају да већину ствари које учине, тако ураде због очекивања других. Сваки пут када кажу нешто, кажу то да би били прихваћени од других и аутоматски не говоре оно што мисле или осећају. Са тим се сви ми често сусрећемо, па и ја такође тако радим. Улазак у затвор ми је некако пружио још једну потврду, у том простору где сматрамо да људи немају слободу само зато што физички не могу да буду на другом месту онда када желе, да је истинска слобода заправо нешто друго, тако да су и обични људи, поред којих пролазимо на улици, такође неслободни, али на други начин, чак су често много више у неком грчу. Тог сазнања постао сам свестан после посете затвору у Ваљеву у фази истраживања, када сам покушавао да детаљније сагледам лица тих људ, и осуђеника и стражара који ту раде. После пар сати боравка у затвору, изашао на улицу.

И тада сам, чини ми се и схватио да су и они исти онакви, као и људи који своје време проводе иза решетака. Тако сам пронашао и наслов филма: “Исти”.

Ти си ову релативност слободе представио наизменичним приказивањем строја затвореника и реда постојених стражара, уз које иду и кадрови стотина идентичних шаховских фигура. Да ли се на тај начин сугерише да се и затворски чувари суочавају са истим сазнањем о нејасним оквирима и суштинским ограничењима стања које називамо слобода?

Тако је, јер ови стражари су неко ко стоји између осуђеника и људи изван затворског круга. Они свакога дана део свог времена проведу у затвору и када се сагледа његов животни век, они трећину свог времена проводе иза решетака. И они, исто тако, имају одређене врсте своје контроле, контроле од својих шефова, и тако даље. Разлика је што они после радног времена могу да изађу из затвора, али се ту они исто тако суочавају са другом врстом брига, ограничења и свакодневних проблема. Тако да су они негде  прелазна варијанта између нас који сматрамо да смо слободни и осуђеника који су у затвору.

Какав је изазов за тебе као аутора рад на документарном филму?

Мене пре свега занимају документарни филм и стварност, људи, простори и проблеми са којима живимо. Све што доживљавам на неки начин се филтрира кроз мене и после тога на неки другачији начин кроз филм то прослеђујем гледаоцу. Мене занима та креативна врста документарног филма, не документарни филм као пресликавање стварности, него више као слика стварности пропуштена кроз мене као аутора. И увек се трудим да када наиђем на неку важну тему или интересантног јунака, ма колико ми они били занимљиви, све то ми није  довољно док ја не не нађем неку конекцију и не препознам шта ја имам да кажем у односу на то. 

Каква је данас позиција документарног филма код нас и колико је за тебе као аутора и за сам филм значајна ова награда у Херцег Новом?

Мој утисак је да је документарни филм упркос свим напорима на његовом популарисању и труду око његове видљивости и доступности, не само код нас, него и у свету и даље некако маргинализован. Поготово се то односи на кратки докуметарни филм, јер већина људи сматра да је кратки документарни филм намењен студентима. На једном од најзначајнијих фестивала документарног филма, на ИТВИ, где сам био с филмом, ниједан студентски филм није био у конкуренцији документарног филма, већ постоји посебна категорија студентскох документарног филма. Код нас чини ми се да влада неко погрешно мишљење, да је кратки документарни филм школска форма, на којој се вежбају и експериментишу студенти. Мислим да је то грешка и да постоје аутори, као што су код нас Влада Перовић, Драган Елчић и други, аутори који се тиме баве, као што су некада постојали аутори као што су Живко Николић, Гилић и тако даље, чија је поетика заправо, кратка форма, кратки документарни филм. И ми смо заиста имали, ако смо икада имали резултате у историји документарног филма, највише резултате управо у краткој форми. Фестивали и награде су веома битни да скрену пажњу публике на документарне филмове. Јер као то имамо књижевнике који искључиво пишу поезију, док други пишу новеле или романе, не можемо рећи да су ови први мање вредни од оних који раде дуже форме. То је једноставно, само начин на који ти кристалишеш своју идеју. Било која фестивалска награда и она на београдском Кратком метру и ова у Херцег Новом је важна, јер ми аутори смо несигурни, ма колико то смешно деловало. Свака награда је потврда да је човек нешто добро урадио и сваки пут кад добијете награду, ево на сваком фестивалу на којем смо били, малтене у последњих пар месеци добили смо награду. И то је потврда да је оно што смо урадили добра ствар и да је поетика овог филма схваћена, јер је филм, кажем, мало специфичан, некако је попут оних филмова који су седамдесетих година снимани у “Дунав филму”. Искрено, нисам био сигуран да ли ће то бити препознато у иностранству. Међутим, пролазак на холандској ИТВИ овакве врсте документарног филма је потврда да је то нешто што су људи препознали, касније је и жири то препознао, тако да су и учешће на овом фестивалу, као и одлука људи из жирија који су овај филм оценили као најбољи, свакако потврда да овај филм има неку вредност.  

М. Јанковић