Biznismen iz Vojvodine oslobođen posle pravosnažne presude

U presudi koja je objavljena u petak, ali s bez otkrivanja imena učesnika krivičnog postupka, Vrhovni kasacioni sud, odbijajući optužbe protiv okrivljenog, zaključuje da ni u optužnici, ni u sada preinačenim osuđujućim presudama novosadskih sudova, nije naveden iznos protivpravne koristi koja je ključni element bića krivičnog dela pripisanog okrivljenom, a ne može biti osuđen za osnovni oblik tog dela jer je apsolutno zastareo.

Inače, krivično delo zloupotebe ovlašćenja u privredi ne važi od pre četiri meseca jer je izmenama Krivičnog zakonika koje se prumenjuju od 1. marta, zamenjeno drugim delima. 

VKS navodi da je presudom novosadskog Višeg suda od 14. novembra 2017. optuženi bio osuđen na tri godine zatvora za delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret po Krivičnom zakonu koji je važio u vreme događaja – zloupotrebu ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 3, čije je bitno obeležje protivprava imovinska korist veća od 15 miliona dinara, a bila je predviđena kazna zatvora od dve do 12 godina.

Prvostepenu presudu Apelacioni sud je 12. aprila ove godine preinačio tako što je optuženog oglasio krivim za delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 2 KZ-a i osudio na dve godine i osam meseci zatvora. Kao bitno obeležje tog dela KZ je propisivao da pribavljena protivpravna korist prelazi pet miliona dinara, a bila je predviđena kazna zatvora od godine do osam godina. Nakon presude Apelacionog suda, odbrana je podnela zahtev za zaštitu zakonitosti, ističući više povreda zakona na štetu okrivljenog.

Nalazeći da su zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca osnovani,Vrhovni kasacioni sud ih je usvojio i preinačio pravosnažne osuđujuće presude, tako što je optužba odbijena.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, „osnovano se u podnetim zahtevima branilaca ukazuje na to da je sada preinačenim presudama učinjena povreda zakona na štetu okrivljenog”.

„Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljenom optužnicom višeg javnog tužioca u Novom Sadu od 16. aprila 2015. godine, a izmenjenom 24. maja 2017, stavljeno na teret krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 3, za koje ga je i osudio prvostepeni sud, dok je Apelacioni sud, preinačenjem prvostepene presude, osudio okrivljenog za krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 2 KZ-a, takođe teži oblik tog dela“. 

Shodno zakonu, visina pribavljene protivpravne imovinske koristi je kvalifikatorna okolnost težih oblika dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi, bitno obeležje bez kojeg, ako ga nema, nema ni tog krivičnog dela.

„Kako u optužnom aktu javnog tužioca i u izreci pravnosnažne presude ne samo što nije naveden iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi već nije navedeno ni da je krivičnim delom uopšte pribavljena imovinska korist, pri čemu je samo navedeno da je delo izvršeno u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za firmu u kojoj je bio direktor, a da je oštećenom preduzeću naneta šteta, to proizlazi da u činjeničnom opisu krivičnog dela, i to kako datom u optužnom aktu javnog tužioca, tako i utvrđenom u izreci pravoosnažne presude, nedostaje bitan kvalifikatorni element bića krivičnog dela za koje je okrivljeni u tom krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim”, navodi Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju svoje odluke. Iznos od 16.315.841 dinara je označen kao visina štete koja je nastupila za oštećenog, koja se, kako nalazi VKS, ne može apsolutno poistovetiti s iznosom pribavljene protivpravne imovinske koristi, a koja u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca i u izreci pravnosnažne presude nije navedena.

Okrivljenog biznismena, bivšeg direktora jedne firme u Vojvodini, optužnica je teretila da je, kako se navodi u presudi VKS-a, od 13. aprila 2006. do 31. maja 2007. godine, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za firmu, lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu dobavljača, direktora oštećene firme-prodavca, i naveo ga da zaključi ugovor o kupoprodaji vozila generalnog uvoznika za 2006. godinu, a potom isporučena vozila i delove za vozila ukupno vredne 16.315.841 dinar nije platio, iako ih je sve prodao krajnjim kupcima. Nakon toga, kako se navodi, okrivljeni je 22. novembra 2007. godine pokrenuo postupak likvidacije firme u kojoj je bio direktor, a da, shodno Zakonu o privrednim društvima, o tome nije obavestio oštećenog, niti je dug njemu iskazao u izveštaju podnetom 23. januara 2008. godine Agenciji za privredne registre APR, usled čega je 24. januara 2008. godine APR izbrisao tu firmu, čime je okrivljeni onemogućio oštećeno privredno društvo da naplati svoja potraživanja.

„Sledstveno navedenom, to se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u radnjama koje su okrivljenom stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca i za koje je on pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim, ne stiču bitna zakonska obeležja kvalifikovanog oblika krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 2 KZ-a, već zakonska obeležja osnovnog oblika krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 1 KZ-a. Za to delo je po zakonu koji je važio u vreme događaja, bila predviđena kazna zatvora od tri meseca do pet godina.”

Međutim, zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kada protekne dvostruko vreme, odnosno, za krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238, stav 1 – protekom deset godina, a kako navodi VKS, iz spisa predmeta proizlazi da je apsolutna zastarelost tog dela nastupila 31. maja 2017. godine, još u redovnom krivičnom postupku, pre donošenja obe nižestepene presude.

Troškovi krivičnog postupka padaju na teret buyeta suda, a oštećena firma se upućuje da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parničnom postupku.

J. Jakovljević