Бизнисмен из Војводине ослобођен после правоснажне пресуде

У пресуди која је објављена у петак, али с без откривања имена учесника кривичног поступка, Врховни касациони суд, одбијајући оптужбе против окривљеног, закључује да ни у оптужници, ни у сада преиначеним осуђујућим пресудама новосадских судова, није наведен износ противправне користи која је кључни елемент бића кривичног дела приписаног окривљеном, а не може бити осуђен за основни облик тог дела јер је апсолутно застарео.

Иначе, кривично дело злоупотебе овлашћења у привреди не важи од пре четири месеца јер је изменама Кривичног законика које се прумењују од 1. марта, замењено другим делима. 

ВКС наводи да је пресудом новосадског Вишег суда од 14. новембра 2017. оптужени био осуђен на три године затвора за дело које му је оптужницом стављено на терет по Кривичном закону који је важио у време догађаја – злоупотребу овлашћења у привреди из члана 238, став 3, чије је битно обележје противправа имовинска корист већа од 15 милиона динара, а била је предвиђена казна затвора од две до 12 година.

Првостепену пресуду Апелациони суд је 12. априла ове године преиначио тако што је оптуженог огласио кривим за дело злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 2 КЗ-а и осудио на две године и осам месеци затвора. Као битно обележје тог дела КЗ је прописивао да прибављена противправна корист прелази пет милиона динара, а била је предвиђена казна затвора од године до осам година. Након пресуде Апелационог суда, одбрана је поднела захтев за заштиту законитости, истичући више повреда закона на штету окривљеног.

Налазећи да су захтеви за заштиту законитости бранилаца основани,Врховни касациони суд их је усвојио и преиначио правоснажне осуђујуће пресуде, тако што је оптужба одбијена.

По налажењу Врховног касационог суда, „основано се у поднетим захтевима бранилаца указује на то да је сада преиначеним пресудама учињена повреда закона на штету окривљеног”.

„Наиме, из списа предмета произлази да је окривљеном оптужницом вишег јавног тужиоца у Новом Саду од 16. априла 2015. године, а измењеном 24. маја 2017, стављено на терет кривично дело злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 3, за које га је и осудио првостепени суд, док је Апелациони суд, преиначењем првостепене пресуде, осудио окривљеног за кривично дело злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 2 КЗ-а, такође тежи облик тог дела“. 

Сходно закону, висина прибављене противправне имовинске користи је квалификаторна околност тежих облика дела злоупотребе овлашћења у привреди, битно обележје без којег, ако га нема, нема ни тог кривичног дела.

„Како у оптужном акту јавног тужиоца и у изреци правноснажне пресуде не само што није наведен износ прибављене противправне имовинске користи већ није наведено ни да је кривичним делом уопште прибављена имовинска корист, при чему је само наведено да је дело извршено у намери прибављања противправне имовинске користи за фирму у којој је био директор, а да је оштећеном предузећу нанета штета, то произлази да у чињеничном опису кривичног дела, и то како датом у оптужном акту јавног тужиоца, тако и утврђеном у изреци правооснажне пресуде, недостаје битан квалификаторни елемент бића кривичног дела за које је окривљени у том кривичном поступку правноснажно оглашен кривим”, наводи Врховни касациони суд у образложењу своје одлуке. Износ од 16.315.841 динара је означен као висина штете која је наступила за оштећеног, која се, како налази ВКС, не може апсолутно поистоветити с износом прибављене противправне имовинске користи, а која у измењеном оптужном акту јавног тужиоца и у изреци правноснажне пресуде није наведена.

Окривљеног бизнисмена, бившег директора једне фирме у Војводини, оптужница је теретила да је, како се наводи у пресуди ВКС-а, од 13. априла 2006. до 31. маја 2007. године, у намери прибављања противправне имовинске користи за фирму, лажним приказивањем чињеница довео у заблуду добављача, директора оштећене фирме-продавца, и навео га да закључи уговор о купопродаји возила генералног увозника за 2006. годину, а потом испоручена возила и делове за возила укупно вредне 16.315.841 динар није платио, иако их је све продао крајњим купцима. Након тога, како се наводи, окривљени је 22. новембра 2007. године покренуо поступак ликвидације фирме у којој је био директор, а да, сходно Закону о привредним друштвима, о томе није обавестио оштећеног, нити је дуг њему исказао у извештају поднетом 23. јануара 2008. године Агенцији за привредне регистре АПР, услед чега је 24. јануара 2008. године АПР избрисао ту фирму, чиме је окривљени онемогућио оштећено привредно друштво да наплати своја потраживања.

„Следствено наведеном, то се, по налажењу Врховног касационог суда, у радњама које су окривљеном стављене на терет оптужним актом јавног тужиоца и за које је он побијаном правноснажном пресудом оглашен кривим, не стичу битна законска обележја квалификованог облика кривичног дела злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 2 КЗ-а, већ законска обележја основног облика кривичног дела злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 1 КЗ-а. За то дело је по закону који је важио у време догађаја, била предвиђена казна затвора од три месеца до пет година.”

Међутим, застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају када протекне двоструко време, односно, за кривично дело злоупотребе овлашћења у привреди из члана 238, став 1 – протеком десет година, а како наводи ВКС, из списа предмета произлази да је апсолутна застарелост тог дела наступила 31. маја 2017. године, још у редовном кривичном поступку, пре доношења обе нижестепене пресуде.

Трошкови кривичног поступка падају на терет buyеta суда, а оштећена фирма се упућује да имовинскоправни захтев може остварити у парничном поступку.

Ј. Јаковљевић