Iza izloga: Tatino srculence i ostale privatizacije
Ko kaže da je leto „mrtva“ sezona i da se ništa spektakularnije od vremenske prognoze ne dešava? Evo, baš ovih dana – otprilike u vreme kad se jedna grupa Novosađana vraćala, a druga kretala na more, desilo se jedno baš onako ozbiljno i „ko zna s kakvim sve mogućim posledicama“ pomeranje.
Naime, u omiljenom ženskom „spa, sportsko-rekreativnom i psihoterapijskom objektu“, stecištu dama svih starosnih grupa i total različitih profila i životnih navika u časovima dokolice, depresije, voli me/ne voli me statusa, drugog dana mesečnice i trećeg dana dijete - doneto je novo pravilo. Negde između sniženja i dolaska nove kolekcije, potrošači su (pored svih postojećih prava, naravno) dobili i jednu obavezu – da nakon što neki komad odeće probaju u kabini, isti lepo vrate na vešalicu na kojoj je bio. Mnogi će, pretpostavljam, reći da tu i nema šta da se kaže; podrazumeva se da će svako „počistiti“, odnosno, skloniti nered iza sebe. Međutim...
Tek letimična poseta FB me je u tren oka razuverila. Jer, tamo se upravo na ovu (ne)temu povela žustra polemika. I dok je nekolicina mišljenja da se ovde radi o „tekovinama“ kućnog vaspitanja i bejzik pristojnosti, grupa onih za koje je ova vest nešto kao baš neprijatno iskustvo u najavi je iznenađujuće (bar za mene) velika. Predvodnica je bila izvesna mlada dama (ako je suditi po profilnoj fotki, ne starija od 25) koja je, onako savršeno sigurna da je na „pravoj“ strani, otresito odbrusila kako ona i kod kuće plaća ženu da joj (kad opere prozore, skuva nešto za par dana, oriba kupatilo, usisa i obriše prašinu) za dnevnicu pride lepo okači stvari na vešalice. I da, imala je komentar i na butigu – da je roba „jeftina i skrnava“, a kabine „male i prljave“, te bi (zaključuje ona) bilo skroz ok da joj plate da povremeno svrati do njih u šoping vizitu. Logično, usledile su reakcije: gomila lajkova podrške istomišljenica, kao i par molbi da s njima „podeli“ kontakt svoje „spremke“, jer ove njihove „samo“ peru, ribaju i ponekad nešto skuvaju. Šta da kažem, nameće se zaključak da je plaćanje nekome da vam vrati stvari u šifonjer u današnje vreme nešto kao must have, kada je o pomoćnom osoblju reč...
Priznajem, čitava ta modno/vaspitna diskusija otvorila mi je jedan sasvim novi ugao posmatranja stvari. Gledano iz te novotkrivene perspektive, čini se da je sasvim na mestu i opravdano da radnje po šoping centrima izgledaju kao da ih je minut, dva ranije strefila nuklearna katastrofa; da je odeća razbacana na sve strane i da se po njoj, onako u polupanici i histeriji, gazi, da se šutaju komadi koji nam se nađu na putu, da se šminkom „overi“ svaki komad koji se proba, da se istrga dugmad i pokvari rajfešlus na bar tri haljine... Najnovijem modelu trendseterki to, je li, pripada, a menayeri i ostala svita po radnjama i tržnim centrima je sama „kriva“ što to nije blagovremeno ukapirala. Otud i svi nesporazumi i problemi, nema taj haos po radnjama nikakve veze s, neki bi rekli, razmaženim i bahatim, mladim (i onim koje se tako osećaju) damama koje samo žele da izgledaju lepo i budu srećne...
Naivna i nesnalažljiva kakva jesam, ne mogu pritom a da se ne zapitam ko je zapravo ta mladež i čime se bave kada im uz komplet grande beleži svakodnevni program na zlatnim i platinastim karticama „pretekne“ sredstava/para i za ovaj tip ugađanja sebi. Pa neće biti da su svi uspešni ajtievci, influenseri, jutjuberi, trendseteri... Nema baš ni tu para za sve zainteresovane, koji bi više od svega voleli da „kad porastu“ za fine novce budu lepi, popularni i uticajni. S druge strane, poslovi iz grupe „s vremena na vreme“ nema šanse da bi mogli da obezbede potreban kontinuitet željenog kvaliteta života, baš kao što ni „redovna“ bilo državna, bilo plata kod privatnika ne zadovoljava ni afinitete, ni potrebe, a ni sklonosti naše zlatne mladeži. I šta preostaje? Pretpostavljam, pomoć „uspešnih“ prijatelja, partnera i, naravno – roditelja, koji se, zaokupljeni vlastitim tranziciono-privatizacionim problemima, najčešće drže one da je „jeftino dok se plaća novcem“. Bez puno razmišljanja (jer to je u današnje vreme opasna zona puna „mina“) oni su sebi onako u hodu objasnili da je, dok mogu da namire sve želja svojih potomaka, svaka akcija/privatizacija/transakcija opravdana. Jer, za dete se mora...
A onda dete (najčešće „zapostavljeno i nedovoljno voljeno“) novac troškari na kompenzacije za ljubav i pažnju - krpice i kao nekakav „plavokrni“ životni stil u kojem se kao u nekom bunilu iz dana u dan smenjuju Nova godina i Božić. Evo, recimo, naleteh pre neki dan na jednoj od popularnih društvenih mreža na profil jedne od the ćerki, tačnije male bogatašice, koja (iako taticu već neko vreme muče ne mali poslovni problemi) živi život punim plućima. Švrćka se po belom svetu, obilazi svoje „dvorce i zamkove“ koje je koje kuda daddy nazidao samo za nju, troškari tatine novce, druži sa sebi sličnima i, naravno, sve to fotografiše kako bi se, po Internet novopravilima bontona, malo i pohvalila na društvenim mrežama. A kada se smori od svih tih obaveza (jer nije ni u njenom životu sve šampanjac s jagodama), skokne na neki od u današnje vreme ultra popularnih motivacionih programa instant „duhovne obnove i traženja sebe“, ne bi li nekako preživela period bez kuvarice, koja se „bestidnica“ usudila da potraži neki pristojniji posao, ili maserke, odbegle „u najgorem mogućem trenutku zbog tričavih par hiljada veće plate“. A „vorteksi“, „matriksi“ i ostale motivacije vrede svih para. Pa, kada bi i kako naša bogatašica shvatilo da se „srećan ne postaje, već se srećan bude“ da za tu životnu mudroliju nije platila nekih pola miliona dinara, koliko je morala da kešira (sama se pohvalila) za desetak dana „radionice duše“. Tako izlečena, naša princezica opet može srećna i zadovoljna da plati drugima da joj lakiraju/lepe nokte, peru/nadograđuju kosu, crtaju obrve, oblače je i dizajniraju po poslednjoj modi, masiraju je i treniraju... Da joj tapšu i da je lajkuju. U prevodu, tatica može da bude miran; čak i ako ono što je radio nije baš uvek bilo moralno/pravno prihvatljivo – vredelo je: bogatašica je srećna i živi baš onako kako su on i mamica oduvek maštali i zamišljali da bi „pravi i potpuni“ život vredan življenja trebalo da izgleda... I to je to; svi srećni i zadovoljni.
Ili... Ne znam ni kako sam se uopšte setila reči pukovnika Dimitrija, tek „niko još nikoga od života nije sačuvao“ mi se baš nekako fino uklapa u ovaj i slične savremene porodične drame&romane...
Jasna Budimirović
