Kotrljanje ravnicom: Šta god je rodilo to se i otkupilo

Pored pšenice, kukuruza i suncokreta, paori u Novom Kneževcu i okolini su dobro zarađivali od arpayika, crnog i belog luka, začinske paprike, pa i belog sleza. 

- Proizvodnja arpadžika je bila unosna, otkupljivali smo preko zadruge i po 150 vagona, a bilo je godina kada se postizala izuzetno dobra cena, pa su paori napredovali. Crnog luka se otkupljivalo i po 300 vagona u sezoni. Isporučivali smo ga širom bivše Jugoslavije, a najviše, oko 200 vagona otpramali smo na preradu i sušenje u fabriku Aleksinac – priseća se Teofanov.

Teofanov je rodom iz Banatskog Aranđelova, gde je završio šest razreda osnovne škole, položio malu maturu, ali kada je trebalo da pođe na dalje školovanje u Kikindu, sprečio ga je 1941. godine početak Drugog svetskog rata, pa je upisao i dve i po godine boračkog staža i do penzije uknjižio 37,5 godina radnog staža, mahom na otkupu poljoprivrednih proizvoda.

Penziju koristi već tri decenije. Vršnjaka gotovo da i nema, svi su uglavnom poumirali, a od drugara iz zadrugarskih dana najbliskiji mu je godinu dana stariji Miodrag Radojević - Paja, koji mu je u Ž “Novi Kneževac” direktorovao dva i po mandata, odnosno punu deceniju.

- Čujemo se telefonom, pitamo se za zdravlje, jer mu zdravlje ne dozvoljava da se nađemo u varoši. Imam i ja svojih boljki, ali me noge još služe, pa volim da prošetam i odmorim na klupi, a sa mlađima priči nikad kraja. Prisećamo se zajedno kako se nekada živelo, šta smo sve preko svojih pleća prevalili, pa upoređujemo sa ovim što danas imamo. Sećam se u Banatskom Aranđelovu, dok su još išli vozovi, železnička stanica je bila uredna, kao iz bajke, pa su se za koji dinar ubačen u automat mogle kupiti čokoladice… Otpremali su se vagoni puni poljoprivrednih proizvoda, moglo se vozom otputovati gde god si poželeo Kikindu, Novi Sad, Beograd i dalje, a u međuvremenu mnogo toga je propalo. Vozovi su ukinuti, stanice se urušile, a pruge zarasle u šiprag – konstatuje Teofanov. 

Pamti i priseća se Milenko Teofanov, mnogo toga što je prošao u životu, da su u januaru 1945. vozom iz Banatskog Aranđelova do Velesa u Makedoniji, koji je posle poneo Titovo ime, putovali dva dana, a onda pod punom spremom tri dana pešačili 110 kilometara do Đevđelije. Veli da nije bilo lako ali se izdržalo i kada su 3.januara 1946. iz Bitolja pešice krenuli za Debar i 142 kiloemtra prevalili za tri dana.

- Osam meseci smo spavali na patosu ili kamenu, bez ičega, pa i slame. Dok smo bili mladi ništa nam nije smetalo, mogli smo spavati i na drljači – kategoričan je Teofanov.

Pisao magacinske knjige, a čita klasike

Već dugo je Milenko Teofanov jedan od najstairjih članova novokneževačke Narodne biblioteke “Branislav Nušić”. Veran je knjizi pa je pročitao i iznova čita  ruske klasike, pa Viktora Igoa, od domaćih pisaca dela Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, Aleksandra Tišme, Mladena Markova i druge.

- Ćerka Zorica mi kaže da koliko sam knjiga pročitao, mogao sam završiti studije književnosti. Volim da čitam i naše savremene pisce. Sa šest razreda osnovne škole i radeći kao magacioner, mnogo sam magacinskih knjiga ispisao, a jednom prilikom dok sam bio u vojsci za “Novu Makedoniju” pisao sam kako smo 23.februara 1947. godine slavili Dan Crvene armije – ispričao je Teofanov.  

Tri godine je u vojsci Teofanov proveo u Makedoniji, naučio makedonski, a posle je sa severa Banata često obilazio mesta gde je u s vojskom boravio i sticao prijatelje. Kada je skinuo uniformu Teofanov je jedno vreme radio u Banatskom Aranđelovu i imanju Veliki salaš, a u Novi Kneževac se preselio 1961. godine, jer je bilo sresko mesto i obećavalo mnogo bolji život.

- Drugo vreme je bilo dok se gradio socijalizam. Na takvom smo podneblju, što god se poseje ili zabode u zemlju rađalo je. Radila je punom parom i mešaona stočne hrane, otkupljivalo se za čokansku klanicu godišnje 6.000 tovljenika, otkupljivale se ovce i jagnjad, pa i konji. Godišnje smo našim paorima, kooperantima i zadrugarima, isporučivali 200 vagona veštaka, koji je železnicom stizao do magacina. Radilo nas je 35-oro, uvek se u zadruzi delila trinaesta plata, bilo za topli obrok i prevoz.

Imalo je šta da se radi i na njivama i sve se otkupljivalo. Bilo je i tada bogatijih i siromašnijih seljaka, ali nije moglo da se desi da nema novaca za otkup poljoprivrednih proizvoda, a zadruge su odrađivale najveći deo posla. A, šta da kažem, na sadašnju situaciju, kada su mnoge kooperacije i zadruge propale, samo mali broj posluje u sasvim drugim ekonomskim uslovima. Pa još kada čujem da ministar finansija kaže da “imamo toliko novaca, da ne znamo šta ćemo”, jednostavno bih ga savetovao, ako ne zna šta će s tim parama, da ih uloži u unapređenje seoskih gazdinstava, jer se uloženi novac u razvoj poljoprivrede uvek dobro oplodi – poručuje Milenko Teofanov.   

 Milorad Mitrović