Intervju sa Anđelom Čivović Saramandić, operskom pevačicom

Pčelice su prestale da zuje i sve je stalo da bi slušalo Orfejevu pesmu. I ljudi i životinje i sva priroda je opčinjeno slušala ovaj poj! Istorija ne pamti takve pevače, ali je je muzika uvek bila ta koja je bila važna za ljudski rod – nije samo zabavljala i opuštala nego je i uznosila, isceljivala… Šta je to toliko čarobno u najsavršenijem instrumentu – ljudskom glasu razgovaramo sa Anđelom Čivović Saramandić, operskom pevačicom i vokalnim pedagogom koja iza sebe ima 10 godina uspešne operske karijere, veliki broj koncerata i dvadesetogodišnji pedagoški rad.

Rođena je u Beogradu u porodici koja je prepoznala njen muzički talenat. Muzičku akademiju je započela u Beogradu u klasi Biserke Cvejić, a završila u Novom Sadu u klasi profesora Enigareskua. Učestvujući na Pavarotijevom takmičenju, na kojem je stigla do polufinala, prokrčila je sebi put solistkinje SNG u Ljubljani, da bi kasnije nastavila u Osijeku. Pevačku karijeru je prekinula devedesetih godina i posvetila se vokalnoj pedagogiji.

- Ne žalim za svojom pevačkom karijerom, jer sam u Ljubljani imala priliku da pevam manje-više sve uloge za moj glas, završila sam karijeru operske pevačice predstavom „Ero s onog svijeta” Jakova Gotovca u Osijeku sa veoma lepim kritikama i na najbolji način stavila tačku na taj period u svom životu. Pošto sam želela porodicu, počela sam da se bavim muzičkom pedagogijom. Imam ćerku i sina koji su se posvetili muzici i zadovoljna sam svojim životom. Od 2007. godine sam u Novom Sadu i radim u školi „Isidor Bajić” kao vokalni pedagog. Ne samo da svojim đacima prenosim znanje, nego i ja mnogo toga učim sa svakom novom generacijom.

Kaže se da ljudski glas spada u najsavršenije instrumente...

- Ljudski glas je unikatan, ima boju koja je jedinstvena. Smatra se da su svi drugi instrumenti nastali da bi baš ljudski glas mogli da oponašaju. Da bismo proizveli zvuk ili ton bitno je strujanje vazduha, a to je disanje i naše glasne žice, koje nisu nikakve strune, već suptilni mišići koji su kod ženskih glasova 18 do 22 milimetara, dok su kod muških nešto duži od 22 do 25 milimetara, koje imaju basovi (Dr Dušan Cvejić „Umetnost pevanja“). Kada pogledate neki instrument, na primer violinu, vi vidite žice i telo violine koje je rezonantna kutija koja toj vibraciji, koju žice proizvedu, daje boju i jačinu. Isto je i sa našim instrumentom glasom.

Kako mi proizvodimo tonove, kako pevamo?

- Naše glasne žice su mišići koji se nalaze iza grkljana i koji su sa zadnje strane spojeni, a sa prednje razdvojeni. Kada izdišemo, strujanje vazduha zavibrira naše glasne žice, a one tu vibraciju prenose na okolni vazduh. Glas ili ton se onda oblikuje u usnoj duplji. Ono što utiče na boju i glasnoću našeg glasa nisu samo glasne žice nego i kosti, zglobovi i mišići. Primetićete da na našoj glavi ima i puno kostiju, zglobova i mišića, naša glava je rezonator i kako je kod svakog taj sklop jedinstven – tako je i njegov glas. Naravno ne treba zaboraviti na naš mozak – jer bez ovog dirigenta sve ovo ne bi imalo smisla.

Šta je još važno kod pevanja?

- Stav. Kada smo ispravljeni onda se ne pritiska dijafragma i može lepo da se peva. Dovoljno je samo da se pomisli kako nam je kičma prava da popravimo stav. Potom je dobro da budemo dobro uzemljeni, tj. da stojimo tako da budemo stabilni, a to je da su nam stopala blago razmaknuta. Da bi smo pevali s lakoćom potrebno je da budemo opušteni.

Šta se dešava u telu kada pevamo, kako te vibracije utiču na nas?

- Duboko disanje, bez koga nema pevanja izaziva osećaj smirenosti i opuštenosti. Dok vežbam s učenicima kako da duboko dišu, učim ih da osluškuju svoje telo da prate šta se dešava u njemu. Kako ulazi vazduh, kako se zadržava i kako izlazi. Često svojim učenicima kažem da zamisle jednu veliku udobnu fotelju u koju se zavale i udahnu duboko, osete svež i hladan vazduh kako je ušao u pluća, a potom polako izdahnu. Zadajem im i da pronalaze osećaj opuštenosti kroz duboko disanje u raznim situacijama. Osim opuštenosti pevanje u nama izaziva radost – deca pevaju zato što su radosna. Ne kaže naš narod zalud „ko peva zlo ne misli“! Zašto ljudi kada se tuširaju pevaju, zato što su tada sami sa sobom, opušteni i osećaju radost, pa imaju potrebu da zapevaju. Ima još jedan momenat kod onih koji uče pevanje – suočavanje sa samim sobom.

Kako se to suočavamo sa samim sobom dok pevamo?

- Jedna od važnih vežbi je i da učenici stanu pred ogledalo i pevaju. Mada izgleda bezazleno, mnogima to nije lako. Posmatrajući se u ogledalu mi osvešćujemo svoje pokrete, mimiku, a pri tom i pevamo. To je ne samo jako zanimljiv psihološki momenat, nego i veoma bitan, jer se suočavamo sa sobom. Mi smo kompleksna bića i zaista je jako mali broj učenika koji mogu iz prve da stanu ispred ogledala i zapevaju.

- Mene su roditelji prvo vodili da slušam operete kao što je Štrausov „Šišmiš”, potom na red stižu Mocartove opere – „Figarova ženidba” je bila prva koju sam gledala. Sledio je Rosinijev „Seviljski berberin” i bila sam „kupljena“. Važno je da se muzika sluša, da se naviknemo na zvuk, da osetimo razliku između vrhunskih pevača i onih koji to nisu. Ni dan-danas ne volim da slušam pevače koji pevaju u grču, jer ga i ja osetim - otkrila nam je operska pevačica i vokalni pedagog Anđela Čivović Saramandić.

Koliko pevanje može da bude lekovito u psihološkom smislu?

- U procesu pronalaženja sopstvene ličnosti, u komunikaciji pevanje može da bude od velike pomoći. Dešava se često da ne govorimo svojim glasom, jer smo u npr. u detinjstvu bili ućutkivani, pa smo sebe nekako zakočili... Pronalaženjem svog glasa mi brišemo te ograde koje su stvorene, na tu temu u svetu postoje radionice koje upravo nose naziv „pronađi svoj glas“. Imala sam učenika koji je bio visok i krupan, ali je bio stidljiv, a glas mu je bio neprimereno tih. U trenutku kada se oslobodio i kada je dopustio svoj pravi glas – to je bio jedan od najjačih glasova koje sam ja imala priliku da čujem! Kasnije sam saznala od njegovih roditelja da su ga u detinjstvu baš zbog glasnoće često utišavali...

Kakav je uticaj horskog pevanja?

- Mnoge su dobrobiti ovakvog načina pevanja i ja ga zaista preporučujem, jer pre svega pevanje u horu stvara osećaj zajedništva i saradnje kroz usklađivanje glasova. Razvija se kolektivni duh. Zanimljivo je jedno istraživanje Univerziteta u Geteborgu na ovu temu – ne samo da se otkucaji srca pevača u horu lagano uspore dok izvode neku melodiju, nego se i usklade, tako da je ritam otkucaja svima isti. Zamislite, sva srca horista kucaju kao jedno!

Pevanje preporučuju lekari kod smanjene funkcije štitne žlezde, takođe je dobro i za sve one čiji posao podrazumeva puno priče kao što su prosvetni radnici. Kakava su vaša saznanja na tom području?

- Pevanje opušta. Poznavanje vokalnih tehnika veoma pomaže da se ne zamaramo ne samo dok pevamo, nego i dok pričamo. Upotrebljavajući na takav način glas, ne može da se promukne, što je vrlo važno za profesije kojima je glas u prvom planu kao što su glumci ili spikeri. Baš zato se vokalnim tehnikama i uče budući glumci, jer je i njihovo izražajno sredstvo glas. I pevači i glumci se uče ne samo da razgovetno izgovaraju reči, nego i da govore i pevaju bez napora. Poznavanje ovih tehnika bi veoma pomoglo profesorima i nastavnicima, ali i u svim profesijama gde se mnogo priča.

Čuveni bas Živan Saramandić je bio Anđeli brat od strica. Porodica Saramandić potiče iz Aranđelovca i bila je mnogobrojna i muzički nadarena. Danas u spomen ovom velikom operskom pevaču u Aranđelovcu postoji aleja Živana Saramandića. Upitali smo Anđelu koliki je Živanov uticaj bio na odabir njenog zanimanja:

- Saramandići su bili muzički nadarena porodica i mahom svi moji stričevi su pevali u KUD „Abrašević“ u Aranđelovcu. Moj otac je bio jedan od najdarovitijih – imao je lep glas i svirao je nekoliko instrumenata, mada je bio samouk. Živan je imao predivan glas i dok je studirao ekonomiju u Beogradu izdržavao se pevajući. Tako su ga i primetili... Prvi doživljaj koji pamtim s Živanom je bio kada sam imala 4 godine, a on 24: na mestu gde je današnji hram Svetog Save bio je Orfeum i Živan je tu redovno nastupao. Često su me roditelji dovodili tamo i Živan me je puno puta uzimao u naručje i pevao na sceni sa mnom. Možda je baš taj događaj uticao da zavolim scenu. Ne mogu da kažem da je bilo nekih direktnih mešanja, nego je on uvek bio tu u nekim ključnim momentima i pomagao mi. Njegova supruga, čuveni sopran Milka Stojanović mi je pokazivala pevačke fraze koju su nju naučili veliki i poznati dirigenti. Znate, posle dobrog pedagoga, koji daje osnovu, za pevača je najvažniji dobar dirigent. Ovde u Novom Sadu to je bio izuzetni Imre Toplak.

Marina Jablanov Stojanović