Интервју са Анђелом Чивовић Сарамандић, оперском певачицом

Пчелице су престале да зује и све је стало да би слушало Орфејеву песму. И људи и животиње и сва природа је опчињено слушала овај пој! Историја не памти такве певаче, али је је музика увек била та која је била важна за људски род – није само забављала и опуштала него је и узносила, исцељивала… Шта је то толико чаробно у најсавршенијем инструменту – људском гласу разговарамо са Анђелом Чивовић Сарамандић, оперском певачицом и вокалним педагогом која иза себе има 10 година успешне оперске каријере, велики број концерата и двадесетогодишњи педагошки рад.

Рођена је у Београду у породици која је препознала њен музички таленат. Музичку академију је започела у Београду у класи Бисерке Цвејић, а завршила у Новом Саду у класи професора Енигарескуа. Учествујући на Паваротијевом такмичењу, на којем је стигла до полуфинала, прокрчила је себи пут солисткиње СНГ у Љубљани, да би касније наставила у Осијеку. Певачку каријеру је прекинула деведесетих година и посветила се вокалној педагогији.

- Не жалим за својом певачком каријером, јер сам у Љубљани имала прилику да певам мање-више све улоге за мој глас, завршила сам каријеру оперске певачице представом „Еро с оног свијета” Јакова Готовца у Осијеку са веома лепим критикама и на најбољи начин ставила тачку на тај период у свом животу. Пошто сам желела породицу, почела сам да се бавим музичком педагогијом. Имам ћерку и сина који су се посветили музици и задовољна сам својим животом. Од 2007. године сам у Новом Саду и радим у школи „Исидор Бајић” као вокални педагог. Не само да својим ђацима преносим знање, него и ја много тога учим са сваком новом генерацијом.

Каже се да људски глас спада у најсавршеније инструменте...

- Људски глас је уникатан, има боју која је јединствена. Сматра се да су сви други инструменти настали да би баш људски глас могли да опонашају. Да бисмо произвели звук или тон битно је струјање ваздуха, а то је дисање и наше гласне жице, које нису никакве струне, већ суптилни мишићи који су код женских гласова 18 до 22 милиметара, док су код мушких нешто дужи од 22 до 25 милиметара, које имају басови (Др Душан Цвејић „Уметност певања“). Када погледате неки инструмент, на пример виолину, ви видите жице и тело виолине које је резонантна кутија која тој вибрацији, коју жице произведу, даје боју и јачину. Исто је и са нашим инструментом гласом.

Како ми производимо тонове, како певамо?

- Наше гласне жице су мишићи који се налазе иза гркљана и који су са задње стране спојени, а са предње раздвојени. Када издишемо, струјање ваздуха завибрира наше гласне жице, а оне ту вибрацију преносе на околни ваздух. Глас или тон се онда обликује у усној дупљи. Оно што утиче на боју и гласноћу нашег гласа нису само гласне жице него и кости, зглобови и мишићи. Приметићете да на нашој глави има и пуно костију, зглобова и мишића, наша глава је резонатор и како је код сваког тај склоп јединствен – тако је и његов глас. Наравно не треба заборавити на наш мозак – јер без овог диригента све ово не би имало смисла.

Шта је још важно код певања?

- Став. Када смо исправљени онда се не притиска дијафрагма и може лепо да се пева. Довољно је само да се помисли како нам је кичма права да поправимо став. Потом је добро да будемо добро уземљени, тј. да стојимо тако да будемо стабилни, а то је да су нам стопала благо размакнута. Да би смо певали с лакоћом потребно је да будемо опуштени.

Шта се дешава у телу када певамо, како те вибрације утичу на нас?

- Дубоко дисање, без кога нема певања изазива осећај смирености и опуштености. Док вежбам с ученицима како да дубоко дишу, учим их да ослушкују своје тело да прате шта се дешава у њему. Како улази ваздух, како се задржава и како излази. Често својим ученицима кажем да замисле једну велику удобну фотељу у коју се завале и удахну дубоко, осете свеж и хладан ваздух како је ушао у плућа, а потом полако издахну. Задајем им и да проналазе осећај опуштености кроз дубоко дисање у разним ситуацијама. Осим опуштености певање у нама изазива радост – деца певају зато што су радосна. Не каже наш народ залуд „ко пева зло не мисли“! Зашто људи када се туширају певају, зато што су тада сами са собом, опуштени и осећају радост, па имају потребу да запевају. Има још један моменат код оних који уче певање – суочавање са самим собом.

Како се то суочавамо са самим собом док певамо?

- Једна од важних вежби је и да ученици стану пред огледало и певају. Мада изгледа безазлено, многима то није лако. Посматрајући се у огледалу ми освешћујемо своје покрете, мимику, а при том и певамо. То је не само јако занимљив психолошки моменат, него и веома битан, јер се суочавамо са собом. Ми смо комплексна бића и заиста је јако мали број ученика који могу из прве да стану испред огледала и запевају.

- Мене су родитељи прво водили да слушам оперете као што је Штраусов „Шишмиш”, потом на ред стижу Моцартове опере – „Фигарова женидба” је била прва коју сам гледала. Следио је Росинијев „Севиљски берберин” и била сам „купљена“. Важно је да се музика слуша, да се навикнемо на звук, да осетимо разлику између врхунских певача и оних који то нису. Ни дан-данас не волим да слушам певаче који певају у грчу, јер га и ја осетим - открила нам је оперска певачица и вокални педагог Анђела Чивовић Сарамандић.

Колико певање може да буде лековито у психолошком смислу?

- У процесу проналажења сопствене личности, у комуникацији певање може да буде од велике помоћи. Дешава се често да не говоримо својим гласом, јер смо у нпр. у детињству били ућуткивани, па смо себе некако закочили... Проналажењем свог гласа ми бришемо те ограде које су створене, на ту тему у свету постоје радионице које управо носе назив „пронађи свој глас“. Имала сам ученика који је био висок и крупан, али је био стидљив, а глас му је био непримерено тих. У тренутку када се ослободио и када је допустио свој прави глас – то је био један од најјачих гласова које сам ја имала прилику да чујем! Касније сам сазнала од његових родитеља да су га у детињству баш због гласноће често утишавали...

Какав је утицај хорског певања?

- Многе су добробити оваквог начина певања и ја га заиста препоручујем, јер пре свега певање у хору ствара осећај заједништва и сарадње кроз усклађивање гласова. Развија се колективни дух. Занимљиво је једно истраживање Универзитета у Гетеборгу на ову тему – не само да се откуцаји срца певача у хору лагано успоре док изводе неку мелодију, него се и ускладе, тако да је ритам откуцаја свима исти. Замислите, сва срца хориста куцају као једно!

Певање препоручују лекари код смањене функције штитне жлезде, такође је добро и за све оне чији посао подразумева пуно приче као што су просветни радници. Какава су ваша сазнања на том подручју?

- Певање опушта. Познавање вокалних техника веома помаже да се не замарамо не само док певамо, него и док причамо. Употребљавајући на такав начин глас, не може да се промукне, што је врло важно за професије којима је глас у првом плану као што су глумци или спикери. Баш зато се вокалним техникама и уче будући глумци, јер је и њихово изражајно средство глас. И певачи и глумци се уче не само да разговетно изговарају речи, него и да говоре и певају без напора. Познавање ових техника би веома помогло професорима и наставницима, али и у свим професијама где се много прича.

Чувени бас Живан Сарамандић је био Анђели брат од стрица. Породица Сарамандић потиче из Аранђеловца и била је многобројна и музички надарена. Данас у спомен овом великом оперском певачу у Аранђеловцу постоји алеја Живана Сарамандића. Упитали смо Анђелу колики је Живанов утицај био на одабир њеног занимања:

- Сарамандићи су били музички надарена породица и махом сви моји стричеви су певали у КУД „Абрашевић“ у Аранђеловцу. Мој отац је био један од најдаровитијих – имао је леп глас и свирао је неколико инструмената, мада је био самоук. Живан је имао предиван глас и док је студирао економију у Београду издржавао се певајући. Тако су га и приметили... Први доживљај који памтим с Живаном је био када сам имала 4 године, а он 24: на месту где је данашњи храм Светог Саве био је Орфеум и Живан је ту редовно наступао. Често су ме родитељи доводили тамо и Живан ме је пуно пута узимао у наручје и певао на сцени са мном. Можда је баш тај догађај утицао да заволим сцену. Не могу да кажем да је било неких директних мешања, него је он увек био ту у неким кључним моментима и помагао ми. Његова супруга, чувени сопран Милка Стојановић ми је показивала певачке фразе коју су њу научили велики и познати диригенти. Знате, после доброг педагога, који даје основу, за певача је најважнији добар диригент. Овде у Новом Саду то је био изузетни Имре Топлак.

Марина Јабланов Стојановић