OKO TV OKO: Nacionalna frekvencija i aligatorske cipele
Na vanrednoj sednici 19. aprila Regulatorno telo za elektronske medije objavilo je konkurse za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija. Ovaj posao praktično je trebalo da se uradi pre pet godina, kada se ugasila TV Avala – ako je uopšte trebalo da se radi, ali o tome ćemo kasnije.
Od aprila do dana današnjeg ne prestaju špekulacije s imenima televizija-kandidata za jedinu preostalu slobodnu nacionalnu frekvenciju, ali su se nekako izdvojili Studio B, BK televizija, Kopernikus, mada ima i onih koji kažu da su u trci i N1 i RTL, kome bi ovo bio treći pokušaj da uđe na srpsko nacionalno TV tržište.
Rok za prijavu emitera za nacionalnu frekvenciju je istekao, konačna lista biće objavljena početkom naredne nedelje. U međuvremenu, kandidati imaju priliku da poprave utisak dopunom dokumentacije. Posle objavljivanja konačne liste sledi žalbeni proces, što će, prema očekivanjima, potrajati do kraja septembra, taman na vreme da nova nacionalna televizija predstavi javnosti jesenju programsku šemu.
A baš kod te šeme se javnost i spotiče. Jer, praktično nijedna od televizija koje su se, kako se šuška, kandidovale za nacionalnu frekvenciju, nema program kojim bi uspela da konkuriše „velikoj četvorci“ – RTS-u, Pinku, Prvoj televiziji i Hepiju.
Jer, ovo parče šer kolača teško će zagristi BK TV koja se na mala vrata, preko intereneta i kablovskih distributera vratila u etar, samo da bi nas zasipala reprizama iz praistorije televizije. Slična situacija je i sa TV Studio B koji, osim informative, nudi stare serije i još starije filmove, obesmišljavajući svaki pokušaj da se gledaoci duže zadrže na njihovom kanalu. O „slučaju RTL“ pisali smo više puta tokom godina njihovog pokušavanja da uđu na srpsko medijsko tržište, a N1 televizija morala bi da, osim informative na koju neki nabiraju noseve, ponudi i emisije zabavnog i edukativnog tipa, te čisto sumnjam da će, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog toga, biti ozbiljan kandidat za nacionalnu frekvenciju.
Hoće li u ovoj trci pobediti ruski, američki ili nemački uticaj, videćemo vrlo skoro. Ono što u ovoj gužvi uporno propuštamo jeste činjenica da je naše medijsko nebo veoma skučeno, kao i da su, prema studiji Evropske unije, urađenoj svojevremeno po nalogu Vlade, nama dovoljne dve nacionalne frekvencije: ona obavezna, koja ide Javnom servisu i jedna komercijalna.
Nešto više od sedam miliona gledalaca, čak i kad ubrojimo najmlađe, premala su ciljna grupa za pet komercijalnih televizija i dva javna servisa. Ako tome dodamo da je u isto vreme za upražnjena mesta na lokalnim i regionalnim frekvencijama na MUH 2 konkurisalo čak 25 televizija, a podataka još uvek nemamo za sve frekvencije, jasno je da floskula “mala bara, puno krokodila” pogađa u metu kada je stanje u srpskom etru u pitanju.
Ko će izaći iz ove bare s novim aligatorskim cipelama, a ko sa dozvolom za terestrijalno emitovanje, saznaćemo za dva meseca. Do tada – špekulacije, u tome smo dobri.
Ivana Vujanov