Ne tako mali Antmen i Osa

Ovo je drugi film o simpatičnom heroju autsajderu koji može da naređuje mravima i menja svoju veličinu. Prvi deo, nazvan prosto “Antmen” (čovek mrav), odlično je dočekan kod publike, o čemu je svedočila zarada od oko 500 miliona dolara na blagajnama širom sveta.

Zanimljivo je da Antmen verovatno nikom nije najomiljeniji film iz franšize o Osvetnicima, ali je svakako većini u užem izboru od nekoliko najomiljenijih – prvenstveno zbog neusiljenog humora i uspele priče o malim ljudima (igra rečima je, jasno,  namerna).

Antmen je isprva zamišljen kao lični projekat režisera Edgara Rajta, autora filmova koji su sličniji nezavisnoj produkciji nego klasičnim holivudskim blokbasterima, i koga domaća publika pamti po čudnoj ekranizaciji stripa „Skot Pilgrim protiv sveta”. Za one koji se ne sećaju, u tom filmu se glavni lik bori za ljubav svoje devojke krećući se kroz univerzum koji liči na maštovitu kombinaciju video igre i stripa, i u kom i pored histerije eklekticističkog šarenila likovi nekako uspevaju da deluju ubedljivo i iskreno. Na žalost mnogih koji su navijali da se Rajt sa svojim nekonvencionalnim pristupom oproba u Marveloj franšizi, posle svađe sa studijom, Antmen je pripao klasičnom holivudskom zanatliji Pejtonu Ridu.

Vešto igranje s perspektivom je svakako ono što je obeležilo prvi film: bilo to u prostornom smislu – kao u sudbinskoj benhurovskoj borbi na život i smrt na vozu u pokretu za koji se ispostavlja da je u stvari igračka u dečijoj sobi, bilo u narativnom smislu, kroz  Luisove pripovesti u kojima, u duhovitim montažama, svi koji se pojavljuju govore njegovim glasom.

Iako nastavak nema toliko inventivnih i zapamtljivih scena, on ipak uspeva da sačuva duh prvog dela, i koliko god je to moguće za film o superherojima, ne pokušava da bude previše ni ambiciozan, ni pretenciozan, držeći se zapleta vezanih za porodicu i lične (ne)uspehe likova. Junaci pomalo menjaju uloge u ovom filmu: Antmen je i dalje šarmantni gubitnik, ali ovaj put malo gurnut u stranu, dok daleko odlučnija Osa preuzima poziciju protagoniste.

Jedan od trikova planetarnog uspeha Marvelove serije o Osvetnicima je svakako to što su uspeli da učine filmove svežijim i inventivnijim tako što su na uobičajeni obrazac priče o superherojima kalemili svaki put nešto novo, često pozajmljeno iz ranije oprobanih recepata.

Tako se u najnovijem nastavku o Toru oseća sva širina otkačenog kempi univerzuma privlačnog neonskog šarenila kakav su imali filmovi poput Fleša Gordona iz osamdesetih, dok s  druge strane, “Čuvari galaksije” umnogome liče na pacifikovanu verziju kultnog “Farskejpa”, jedne od najboljih (i nažalost najmanje poznatih) serija sa kraja devedeseti u kojoj grupa isto tako promašenih i disfunkcionalnih likova polako pronalazi svoje mesto u svemiru krećući se iz jedne bizarne avanture u drugu.

Odlični “Zimski vojnik”, drugi deo sage o Kapetanu Americi inkorporirao je u svoj ton atmosferu blage paranoje hladnoratovskih političkih trilera iz sedamdesetih, poigravajući se sa konvencijama klasičnih špijunskih filmova, dok se novi “Spajdermen” oslanja na nasleđe klasičnih tinejyerskih filmova i u sebi ima nešto od slične “domaće” atmosfere i kamernosti kao i “Antmen”. Zapravo, novi Spajdermen ne može biti dalje od od megalomanije superheroja koji nonšalantno proleće između svetlucavih nebodera Menhetna u sjajno njujorško predvečerje. Umesto toga, u poslednjoj  Marvelovoj ekranizaciji, on je klinac iz kraja koji zaustavlja pljačkaše bicikala, spasava mačke iz komšiluka, i idolizuje Tonija Starka kao oca kog nikad nije imao.

Antmen koji je bio ubedljivo odsutan u “Ratu beskraja”; najzad postaje deo velike priče u sceni koja se pojavljuje na samom kraju “Antmena i Ose” koja najzad pruža priliku “malom heroju”, nekadašnjem autsajderu i gubitniku, da pređe u ligu najvećih.

Nastasja Pisarev