Avantura od Atlantika do Transibirske železnice i Vladivostoka

U jedinstvenu avanturu Rakić se otisnuo iz Tarife u Španiji, najužnije tačke kontinentalnog dela Evrope, a posle pređenih 23.000 kilometara obreo se na drugom kraju sveta u Vladivostoku, najvećoj ruskoj luci na Tihom okeanu. 

Bojan Rakić je diplomu ekonomiste stekao u Italiji, a radeći u jednoj energetskoj konsalting firmi u Madridu, pet godina je štedeo da bi krenuo na putešestvije. U sebi ima avanturističkog duha i pre svega je ljubitelj prirode, ali uživa i u kajtsurfu i drugim u ekstremnim sportovima u prirodi. Da put Vladivostoka krene iz Tarife u Španiji, Bojan se nije odlučio slučajno. Tarifa je meka kajtsurfa u Evropi, a jak vetar po imenu Levante, formira se iznad Gibraltarskog brda i duva oko 90 odsto dana u godini.

Za krajnji cilj višemesečne avanture Rakić je odabrao Vladivostok, koji je na značaju dobio završetkom Transibirske železnice 1905. Bojan je ispričao da ga je podstakla na put i neostvarena želja dede s majčine strane, Ličanina, koji mu je kada je već zagazio u devetu deceniju života, otkrio da mu je oduvek žarka želja bila da se provoza Transibirskom železnicom!

- Deda nije uspeo da ostvari svoju želju, ali između ostalog ponesen i tom romantičnom idejom, uspeo sam da jednim delom dotaknem maršutu Transibirske železnice i stignem do Vladivostoka – rekao je za naš list Bojan Rakić, s posebnim zadovoljstvom istakavši da je putovanje kroz evroazijske predele ostvario sa srpskim pasošem, jer kroz zemlje kroz koje je putovao nije bila potrebna viza.

Bojan je sada u fazi povratka i nalazi se u Južnoj Koreji odakle nam se javio iz Seula, iz hostela koji drži njegov prijatelj iz Beograda, gde je na proputovanju natrag u Srbiju i Španiju, maršutom koja će kako kaže biti nešto kraća nego u odlasku, do 15.000 kilometara.

Otkriva, da je na dugom putovanju imao izuzetno lepih trenutaka, ali i neugodnih situacija, koje je na svu sreću uspešno prebrodio. Na proputovanju od Pirineja, preko Alpa, Turske, predela Kazahstana, Mongolije... pa sve do krajnjeg odredišta domaćini gde je odsedao, a i svi drugi koji su bili u prilici bili su oduševljeni žestokom, ali pitkom rakijom kajsijevačom, koju je poneo iz Srbije.

-  Za put sam spakovao 12 litara kajsijevače, koju je otac Nikola ispekao lane od kajsija iz naše porodične bašte u Kanjiži  – priča Bojan Rakić. - Svakako je zanimljivo da sam preko „pola sveta“ preneo toliko rakije! Malo je bilo rizično, preko toliko granica, ali vredelo je... Tako sam posle kraćeg skijanja u Kirgiziji počastio kajsijevačom načelnika policije, a poslednju litru darivao sam mom domaćinu Juriju u Vladivostoku. Svima se svidela...

Bojan je usput obilazio kajtere i prijatelje, kod nekih se i duže zadržavao. Tako je sa drugarima sa fakulteta u Tbilisiju boravio deset dana. Najviše je strahovao od deonice kroz Dagestan, ali ga je poznanik sa kajt foruma Edvard, u kuću primio kao najrođenijeg. Na Kaspijskom moru Bojan je vozio kajt ođezdivši na talasima četiri kilometra od obale, do napuštene fabrike torpeda Dagdizel, koja je izolovana na platformi.

Za Bojana je izazov bilo surfovanje na peščanim dinama na Almati u Kazahstanu, ali ga je u toj zemlji obuzela i tuga od Aralskog mora koju je tamo zatekao, a kako pojašnjava, katastrofa koja je pogodila Aralsko more uništila je i grad Aralsk. Slano jezero na granici Kazahstana i Uzbekistana izgubilo je 80 odsto svoje zapremine u poslednje četiri decenije prošlog veka, zbog prekida vodotoka Amu Darje i Sir Darje kojima su preusmereni vodotoci za navodnjavanja pamučnih polja u Uzbekistanu.

U ulozi svetskog putnika Bojan priča da je uživao u prelepim predelima Kirgistana, ali i gostoprimstvu ljudi koji su ga primali u svoje jurte.

- Najbolji san imao sam u jurti na Song Kol jezeru koje se nalazi na tri hiljade metara nadmorske visine, a napolju je oko nula stepeni. Doduše, prelaz do Song Kol jezera je bio malo jeziviji, jer se ne preporučuje pre juna, a ja sam ga prešao u maju. Na putu kroz Mongoliju mi se pridružio drugar Uroš. Lepo je ići sam, ali dobro je i u društvu sa nekim. Bilo je malo i lutanja, ali zahvaljujući dobrim ljudima, usmerili su nas na pravi put– ispričao je Rakić.

Izdržao je na putu dva gumi defekata, zastoj u blatu Kirgistana, ali i prilike da se drugima pomogne, kao što je to bio slučaj sa dvojicom kamionyija u Mongoliji, kada im je trebalo pomoći da se nakon zamene ogromni točak utovari u kamion. Posle putešestvija koje je prošao, Bojan kaže da na povrtaku još uvek sumira utiske, ali da je to zasigurno najbolje što je do sada doživeo, da se oseća snažnije i ushićenije.

Milorad Mitrović

Foto: Privatna arhiva Bojana Rakića