Milena Bogavac, dramska spisateljica: Prvo Pozorje, prva Sterijina

Nisu joj izostajale nagrade - kao na primer, “Mihiz” za dramsko stvaralaštvo. Nisu joj izostajali ni angažmani - Minja Bogavac stalno radi, i vredi, odnosno, vredna je.

Na upravo završenom Sterijinom pozorju, ipak, učestvovala je prvi put u glavnoj, takmičarskoj selekciji. Tekst i predstavu “Jami distrikt” Kokana Mladenovića, ravnopravno je stvarala, uz ostale kreativne aktere, takođe u velikoj meri nagrađene Sterijinom nagradom...  

Prvo Sterijino i prva Sterijina nagrada!?

Tako ispada. Treba, međutim, tu konstataciju uzeti s malom rezervom, jer je ovo moje “prvo Sterijino” u stvari samo prvo takmičenje za nagradu. Ukoliko se slažemo da je besmisleno svoditi značaj jednog festivala na takmičenje, treba reći da sam – na različite načine, više puta učestvovala na Sterijinom pozorju. Moje predstave su se igrale u pratećim programima; jednom je čak moja predstava “Balerine” nastala u saradnji sa Forumom za novi ples, sama činila prateći program nazvan “Poklon Srpskog narodnog pozorišta Sterijinom pozorju”. Bila sam deo dramaturškog tima predstave “Rođeni u JU” koja se igrala u takmičarskoj selekciji, ali to nije bio moj komad, već tekst pisan od strane nas dvadesetak, uključujući šestoro dramaturga, dvoje asistenata i glumce, koji su bili ravnopravni koautori. Znali smo da nagrade za tekst neće biti, jer to je bilo u vreme kada veliki kolektivi nisu nagrađivani… E, kada je prošle godine specijalnu nagradu podelila čitava publika – morala sam da reagujem. Uputila sam otvoreno pismo Pozorju u kom sam tražila da mi se dodeli još specijalnija specijalna nagrada: igrom slučaja, te godine nisam bila u publici, a smatrala sam da su moje zasluge za pozorište u Srbiji, ipak malo veće od nekog ko je možda na Pozorje došao prvi put. Ovo je, naravno, bilo zezanje, ali je izgleda imalo nekog efekta na selektora, koji je ove godine najzad uvrstio moj komad u glavnu selekciju. Čudna koincidencija: pre tačno osamnaest godina napisala sam svoj prvi izvođeni komad. Nakon osamnaest godina rada, dobila sam i prvu Sterijinu nagradu. Doživljavam je kao svojevrsno pozorišno punoletstvo i zapravo mi je drago što se nije desilo ranije. Da sam je dobila kao mlađa autorka, možda ne bih znala dovoljno da je cenim. Takođe, dobila sam je za rad u tandemu s Kokanom Mladenovićem, koji je ove godine takođe prvi put nagrađen za režiju, i sa našim mladim glumicama, koje su zaista prvi put igrale na Pozorju. U tom smislu, imam osećaj da nas je žiri ove godine podmladio i drago mi je zbog toga.

„Jami distrikt” vam nije prvi tekst koji nije pisan kao “gotovo” dramsko delo...

“Jami distrikt” je nastao u okviru projekta “Nacija” kojim smo se Marko Grubić i ja bavili duže od godinu dana. U prvoj fazi, istraživali smo pojam nacije, zatim stihovali i komponovali osnovne teorijske postavke do kojih smo došli. Tako je nastalo jedno zanimljivo muzičko-scensko delo, koje zajedno sa Grubićem i grupom “Vrum” izvodi glumica Aleksandra Janković. Rad na “Naciji” bio je priprema za “Jami distrikt”, u kom smo, na Kokanovu inicijativu, sve svoje omiljene teze o apsurdu pojma nacije, pokušali da predstavimo kroz priču, kroz radnju, kroz konkretan događaj koji ima početak, sredinu i kraj. Okupili smo glumice i sa njima se nedeljama bavili improvizacijama. Sedela sam na probama i beležila, a nakon proba pisala scene u kojima sam koristila neka rešenja nastala kroz improvizacije. Zajedno s Kokanom, bavila sam se dramaturgijom ovih fragmenata: uklapali smo ih, slagali, pravili scenosled, dopisivali vezove koji su nedostajali između. Na kraju, “Jami distrikt” u formi teksta jeste gotovo dramsko delo, ali nije nastalo pre predstave, već zajedno sa njom. Veoma sam srećna što je ovaj tekst nagrađen Sterijom, jer me poslednjih nekoliko godina interesuje isključivo ovaj način rada. Na ličnom planu, baš to što “Jami distrikt” nisam pisala sama, čini ovaj komad još više “mojim” – jer su metode kolektivnog pisanja i pisanja u procesu, nešto čime se već godinama bavim. Na opštem planu, značajna je činjenica da se pozorišni mejnstrim otvara za ovakav vid autorstva. Ova nagrada mu daje legitimitet, što je ne progresivno, nego neophodno, s obzirom na to da je u pitanju dramaturška praksa stara tridesetak godina. 

Na Okruglom stolu kritke Sterijinog pozorja glumice iz „Jami distrikta”, takođe nagrađene za svoj angažman, rekoše da je njima isto da igraju Čehova i Minju Bogavac. A vama!?

Slagale su. Kod Čehova ima mnogo manje psovki, ne igra se frontalno, likovi imaju kontinuitet u psihološkom razvoju i nikad nisu ni sasvim dobri, ni sasvim zli. U našoj predstavi, tri glumice igraju trista trideset likova, koji se smenjuju kao na traci i boje jarkim bojama. To nisu dramski likovi, već pozorišne karikature. Svi su veoma zli, a takvim ih čini njihova glupost. Naravno da naše glumice znaju sve ove razlike. Ono što su tom izjavom želele da kažu je verovatno nešto drugo, što se tiče zahtevnosti glumačkog zadatka – kada igrate Čehova ili kada igrate moj tekst. Ta izjava više govori o njima, nego o mojoj dramaturgiji, jer su u pitanju umetnice koje ni jednom zadatku ne pristupaju ovlaš. Rad s njima otvorio mi je nova polja u razmišljanju o glumačkoj umetnosti, jer dugo nisam videla takvu pozorišnu posvećenost i spremnost da se na sceni ide do kraja; da se daje sve od sebe i da se o svakom detalju promišlja. Presrećna sam što su za svoj rad nagrađene, jer sam sigurna da su bez premca u posvećeničkom odnosu prema pozorištu.

Šta da gleda ili kaže publika: sad reče (Sterijina nagrada publike - prim. nov.) da je najbolja “Črna mati zemla”, prošle “Na Drini ćuprija”, neke druge, treće, “Doktor Nušić”!?

Publika je uvek u pravu. Ukoliko ne ždere “pozorišni fast fud” lakih komedija, već gleda umetnički relevantne predstave – a valjda bi takve trebalo da se prikazuju na festivalu formata Sterijinog pozorja – publika nepogrešivo zna šta je radi, a šta ne. U profesiji, mi ulazimo u brojne detalje… Analiziramo ih, osvetljavamo sa različitih strana… I to je u redu, jer to nam je posao… Ali, na kraju dana, mi taj posao radimo za publiku. Ona ima pravo da pozorište deli u samo dve kategorije: dobro i loše, i mislim da u takvoj podeli ne mogu da pogreše. Ako te ne vole, nisi uspeo i yaba ti hiljadu trista strana eksplikacije autorskog koncepta. Možda si mnogo pametan, ali ako to publika ne želi da te gleda, nije ona glupa, već si ti pogrešio medij.

A dramski pisci / dramaturzi, šta je njima da čine, iako su ove godine dobili čak dve nagrade, jednu “normalnu” i jednu specijalnu?

Sterijino pozorje insistira na tome da je u pitanju festival domaćeg teksta. Ukoliko je to koncept ovog festivala, dve nagrade za dramaturgiju nisu mnogo, već malo. Trebalo bi da ih postoji makar pet: za dramsko delo, za postdramski izvedbeni tekst, za dramaturgiju procesnog pozorišta, za adaptaciju i dramatizaciju. Prošlo je vreme kada su pisci bili prvi autori, a svi ostali pozorišni umetnici neka vrsta njihove produžene ruke. Pozicija dramaturga time nije izgubila na značaju. Naprotiv: ono što dramaturzi danas rade, šire je i zanimljivije nego ikad ranije u istoriji pozorišta. Festival koji se naziva festivalom teksta ima zadatak da prati i prepoznaje sve ove tendencije i ako bi zaista to tako i bilo, za nekoliko godina imali bismo mnogo bolje dramaturge i mnogo bolje tekstove. Mislim da dramaturzi danas nemaju adekvatno obrazovanje. To što se uči na akademijama, jeste temeljno i ozbiljno, ali se odnosi samo na jedan tip pozorišta. Vidim u tome priliku za Sterijino pozorje – kao festival domaćeg teksta, ono bi moglo da postane škola nove dramaturgije. Za tako nešto, neophodno je lišiti se konzervativizma. Ne kažem da treba napustiti klasične dramske predstave, već samo da se treba u jednakoj meri otvoriti i za sve nove prakse pisanja za pozorište.

Igor Burić