Šatrinačko jezero misterija „velikog izliva” ili „velikog izlova”

Kao i mnoga druga fruškogorska jezera nastalo je sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pregrađivanjem potoka Međeš čime je stvoreno akumulaciono jezero  površine oko 48 hektara, dubine 4-5 metara sa tim što je na nekim mestima i dublje, a pravljeno je sa namenom da se vodom iz jezera zalivaju okolni voćnjaci i oranice. Šatrinci, Neradin ili Krušedolski Prnjavor su najbliža mesta Jezeru Međeš i iako ne zvuče kao prepoznatljive lokacije, do ovog jezera se iz recimo Novog Sada, dosta lako stiže. A kada se stigne onda se zaboravlja i ono malo mogućeg gubljenja usput.

A usput je uvek dobro pitati kako stići do jezera pa od dvojice Neradinaca koji pokušavaju da kukuruz oslobode sirka,  osim smera u kojem treba ići dalje, saznajemo i to da se jezero zove Šatrinačko ali da je ustvari na neradinskom zemljištu. Ta teorija je ostala nepotvrđena, ali su uputstva  i druge paorske mudrosti o trenutnom stanju tzv malih poljoprivrednih proizvođača, ovog dvojca, bili prilično jasni i precizni...

Put koji skreće ka jezeru vodi direktno do jedinog objekta na obali – kafanice – restorana koji doduše nije bio otvoren, a koji prema rečima pecaroša sada ponekad radi vikendom, dok tokom leta bude otvoren stalno. Iz hrastove hladovine, odavde se pruža pogled na jezero i branu, dok se odmah ispod nalazi plaža koju meštani najviše koriste za kupanje. Tu su napravljeni i tuševi, česme, kabina za presvlačenje, a odmah pored je i teren za odbojku na pesku. Iako je ovde umelo tokom kupališne sezone da dođe i po par stotina ljudi, o čemu  svedoče fotografije sa jezera od pre desetak godina, u poslednjih par sve je manje kupača, navodno i zbog nekih nesrećnih slučajeva utapanja... Iako u  danu posete Šatrinačkom jezeru temperatura prvi put ove godine prešla 30 stepeni, nije bilo kupača, ali nije ni čudo obzirom da je temperatura vode još uvek 20. 

Uz samu branu jezera izgrađeno je posebno postrojenje preko kojeg se voda iz jezera izvlači i kroz sisteme se navodnjavaju okolne njive i voćnjaci. Tu saznajemo da je za riblji fond jezera kojim upravlja služba Nacionalnog parka Fruška gora, „kobna“ bila 2014 godina kad je u jednom danu ovde palo preko 150 litara kiše po m2 što je dovelo do velikog izlivanja i vode iz jezera i potoka koji dovode i odvode vodu iz njega. Zvuči kao pecaroška bajka, ali kažu da je izlivanje bilo takvo da je ogromna količina ribe na kraju završila u selu (Šatrincima), po jendecima i livadama te su recimo na fudbalskom stadionu pokupljeni primerci od po nekoliko kilograma. Reporteru „Dnevnika“ koji u neverici sluša, mladi Stefan nudi i dokaze u vidu fotografija ribe koju je tada pokupio praktično na ulici, dok iskusni Pišta koji upravlja postrojenjem koje napaja zalivne sisteme, sve potvrđuje klimanjem glave.

Idemo ipak dalje pod utiskom priče o ovom događaju koji bi se verovatno mogao pripisati uticaju klimatskih promena, a mali broj pecaroša koje smo primetili uz obalu govori u prilog da u jezeru nema mnogo ribe iako je ovde svojevremeno napravljen tzv polusistemski ribnjak ,koji je svojim bogatim ribljim fondom predstavljao jedno od najposećenijih i najatraktivnijih mesta za pecanje, posebno poznato po šaranu.

Prvi na kojeg smo naišli, Nikola iz Vrdnika kaže da godinama  redovno dolazi na Šatrinačko jezero, ali da u poslednjih par godina ne hvata skoro ništa.

„Bilo je svega i to dobre, krupne ribe... Evo sad danima vadim samo ove sitne što su verovatno ubacili da hrane smuđeve, a i prošle i pretprošle godine je bilo tako... Stvarno ne znam šta se desilo, čuo sam i ja za to izlivanje, ali ne znam da li je to u pitanju ili ne poribljavaju dovoljno“, kaže Nikola dok vraća u vodu uporne peševe.

O jezeru

Naziv: Jezero Međeš – Šatrinačko jezero

Lokacija:  U blizina mesta Šatrinci

Površina: oko 48 hektara

Dubina: 4-5 metara (na pojedinim mestima i dublje)

Nastanak: Akumulacija potoka Međeš

Upotreba: Pecanje i kupanje

Međutim, svega stotinak metara dalje potpuno drugačija situacija... Dvojac iz Beograda gotovo da ne stiže da sedne, jer riba grize non stop tako da je standardno pitanje „ide li?“ u ovom slučaju suvišno.

Između stalnih trzaja i vađenja isprekidano i ukratko im iznosim teoriju o „velikom izlivanju“, a kao odgovor dobijam podignutu čuvarku punu solidnih komada ribe čiji se broj povećava što bi rekli „iz časa u čas“.

„Ne znam kako je to moglo tako da se izlije, ali znam da ribe ima i sada. Često dolazimo i pre neki dan smo bili i isto je bilo ovako“, pobija nam delimično tezu o epskom egzodusu, mlađi od dvojice Beograđana.  

Slučaj o (ne)postojanju ribe u jezeru Međeš tako dobija na misteriji, te bi reporteru „Dnevnika“ dobro došla pomoć  agenata Moldera i Skali kako bi se utvrdila istina. Ako bi njihovom čuvenom sloganu  „istina je tamo negde“, dodali „...na društvenim mrežama“, onda bi lako utvrdili veliki broj razočaranih pecaroša koji o pecanju na Šatrinačkom jezeru govore uglavnom u prošlom vremenu, uz tek neku naznaku nade da se situacija popravlja. Međutim, bez obzira na pomalo misteriozno stanje ribljeg fonda, ovo mesto svakako treba posetiti sa ili bez štapova za pecanje...

Tekst i foto: Niko Perković