TVOJA REČ Aleksandar Katić (28): Poljoprivreda me izdržava a muzika održava

Iako ga privlače veliki gradovi, smatra da je dovoljno da u svakom bude gost tri dana. Osim što je paor, kako ume da se predstavi kada ga neko pita šta radi, u slobodno vreme bavi se i muzikom i fotografijom. Ipak, njiva je njegov najsigurniji teren...

To mi je sudbina - zavitlava se Aleksandar od početka razgovora. - Time sam znao da ću se baviti od malena, to je porodični biznis.

Da li ti je to jedini razlog? Nisi imao opciju da izabereš nešto drugo?

- Imao sam opciju, ali me je to privlačilo i na neki način mi je to bila sigurica.

A koliko te danas privlači i koliko ti je sigurica?

- Pa, privlači me i sigurica mi je i dalje. Ne znam kako da ti odgovorim... Privlači me sigurno više nego ranije. Ranije, kao klinac, kad sam išao na njivu s mojima, jedva sam čekao da dođem kući. Sad nemam više taj osećaj, bolje mi je. Ceo taj proces od setve do žetve me privlači. Ceo taj fazon gledanja kako se sadi, niče, raste, pa se posle uzmu pare i tako. He, he, he,...

Mladi danas mahom hrle ka većim mestima. Koliko je tebi teško, kao momku sa sela, da nađeš devojku koja je spremna...

- Stvarno me to pitaš?!

Ali, to jeste ozbiljna stvar! Naročito danas kad pričamo o tome da mladi treba da se vrate na selo... Koliko je zaista realno i moguće dovesti neku curu na selo ili neku odatle tu i zadržati?

- Moguće je. Ranije sam mislio da je sve je stvar u meni, a ne toliko u njoj. U poslednje vreme sam podeljenog mišljenja. Danas su devojke jako moderne i ne kapiraju neke stvari. Treba da prođe bar još 40 godina da bi shvatile šta je hrana. Kad me devojke pitaju čime se bavim, ja im kažem da me poljoprivreda izdržava, a muzika me održava.

Kad već spominješ muziku, kako je došlo do toga da se i njome baviš?

- Muzika je takođe moj amanet. Deda je živeo od muzike i to je naš posao i poziv. I tata je svirao, obe sestre su mi profesionalne muzičarke, a ja sam tu, kao nešto, između svega toga. Pokupio sam od svega po malo.

Koliko uspevaš da od muzike malo i zaradiš?

- Uglavnom se ne trudim da zaradim od muzike. Nikad mi to nije bio motiv, želim da uživam i stvaram. Želim da mi se isplati u smislu da se moja muzika čuje, ispromoviše i da se što više svira. Uvek smo imali teoriju da zaradimo toliko da pokrijemo osnovne troškove, da ne bude da plaćamo da bismo svirali. A danas nema ni toga... Danas ne možeš ni da platiš da bi svirao.

Zašto je to tako?

- Jednostavno, došlo je takvo vreme. Klinci su mnogo deformisani i slušaju ono prvo što im se ponudi. Nema više istraživanja. Kao da više nije vreme za dobru muziku.

Misliš li da će se vratiti dobro vreme?

- Ne znam. Mogu samo da želim to...

Ali možeš i da radiš na tome...

- Mogu, da.

Koliko se generalno ceni, odnosno ne ceni, autorski rad?

- Mislim da se ne ceni uopšte, zato što je današnji vid zabave mnogo jeftin i instant. Daj samo da nešto lupa i udara, da se sviraju neke obrade koje već svi znamo, što je sigurno - sigurno je. Stari bendovi žive na konto stare slave, novi bendovi jedva i da postoje, i to je to.

Rekao si da su ti sestre profesionalne muzičarke i da si ti tu negde između. Šta je tebe sprečilo da se profesionalno baviš muzikom i možda odeš na Akademiju ili da se u tom smislu usavršavaš?

- Bio sam lenj u mladosti. Nisam bio nešto dobar učenik. To je to, nema šta da se lažemo.

Zrenjaninski party-rockk bend „No hard feelings” nastao je pre deset godina iz čiste dosade, jer je svako od članova postave imao viška slobodnog vremena, kaže Aleksandar Katić, gotarista u tom bendu. Osim njega, ostatak te „bez ljutnje” porodice čine i pevač Aleksandar Stajin, basista Jovan Mladenović i bubnjar Srđan Slijepčević. Oni su prvobitna, a i poslednja ekipa NHF-a.

- Svi smo bili mlađi, nismo ni o čemu razmišljali, pa smo odlučili da pravimo neke naše pesmice, a kasnije su one uznapredovale, pa smo i snimali - objašnjava naš sagovornik. - Ove godine smo odlučili da obeležimo deset godina i izbacimo po koju pesmu. Snimili smo ih kod kuće i okačićemo ih na internet uz spotove. To radimo zbog nas.

I da li ti je sada žao?

- Žao mi je što makar nisam završio srednju muzičku školu. To bih verovatno izgurao na neke mišiće. Ne moraš to baš tako da napišeš...

Takođe, i fotografijom se baviš negde između amaterskog i profesionalnog...

- To je više hobi, amaterski. Nastalo je iz muke što su nam trebali spotovi za bend, a nismo hteli da plaćamo silne eure da bismo snimili spotove koji se možda nama ne bi svideli na kraju, pa smo odlučili da snimimo sami. Kupio sam kamericu, pa fotoaparat, pa je iz toga proistekla i fotografija. Više bih voleo da sam u video-svetu, ali fotografija je nešto malo jednostavnije i svarljivije.

Ali, to te je dovelo do toga na neki način kolektuješ aparate...

- Dobro, to je čisto neki hir.

Koliko je, onda, i fotografija sama po sebi obezvrednjena baš zato što je dostupna svima i svakome?

- Mnogo, upravo kao i muzika. Danas je to dostupno svima. Dugo nisam video neku baš-baš dobru fotografiju, kao što nema ni dobrih pesama. Mada, mislim da ima bolje muzike nego fotografije danas. Baš zato što time može svako da se bavi. Mislim da danas, čak, i nije neka umetnost biti fotograf. Možda to zvuči grubo, ali jeste tako.

I, kakvi su ti planovi za budućnost?

- Ne znam. Možda ostvarim reči koje mi otac govori: „Otvori neku kafanu da bi imao gde da sviraš.” U principu, ne znam. Imam neku ideju da pravimo salaš, neki restoran, nešto tako... To je neka moja zamisao koja je još daleka za sad.

U svakom slučaju, plan ti je da ostaneš tu gde si?

- Da, to da. Mada, neću da kažem da me život nikad neće navesti da živim na nekom drugom mestu.

Sad se setih... Kako cure reaguju kad kažeš da si muzičar? Da li si imao veću „prođu”?

- Mislim da sve devojke vole muzičare, naročito bubnjare, pa onda gitariste. Nijedna neće reći da joj je glupo što se neki muškarac bavi muzikom.

Da li bi hteo još nešto da dodaš?

- Pa, ne... Osim, možda, 060... He, he, he,...

Lea Radlovački