INTERVJU Emanuel Ruben: Dunav pod nogama - radno mesto iz snova
Da, postoje ti trenuci ekstremnog umora, kad čovek bezmalo počne da halucinira i put postane beskrajna fatamorgana. U glavi bicikliste se, zapravo, dešava mnoštvo stvari – kaže za „Dnevnik” pisac, geograf i putnik na dva točka Emanuel Ruben, koji je od Novog Sada do Miluza, a potom od Odese do Novog Sada, ukupno prešao 4.000 kilometara, a u knjižari „Bulevar buks” predstavio roman „Snežna linija” u izdanju „Akademske knjige”.
Osećate li, kao vaš junak, tugu kad se završi putešestvije?
- Okončati neko putovanje je isto što i završiti roman: oseti čovek duboku tugu, sve baterije se isprazne. I vrlo je teško nakon toga iznova se prilagoditi svakodnevnom životu.
Da li je Srbija, pre nego što ste došli ovamo, bila za vas jedna od priželjkivanih „zemalja bez legendi”, kao što je za Samuela Vidubla bio nepoznat kraj gde je prihvatio službu?
– Naprotiv, i pre nego što sam kročio na njeno tle, Srbija je za mene bila zemlja brojnih legendi. Činjenica je da Beograd nije Jerusalim, kao što ni Balkan nije Sveta zemlja, ali i ja sam, kao i svi Evropljani mojih godina, odrastao sa pričom o ratovima u bivšoj Jugoslaviji negde u pozadini. I pre nego što sam došao ovamo, znao sam, ili barem verovao da znam, mnogo toga o Srbiji i Srbima. Možda bi bilo drugačije da smo, na primer, otišli u Makedoniju ili Crnu Goru. Ali Srbija, Tito, Milošević, Kusturica, rat, NATO bombardovanje, sve je to, u Francuskoj naročito, često bilo na naslovnim stranama novina. S druge strane, čim smo stigli, nastupio je šok: kako to da ništa ne liči na Kusturičin film? Ljudi su sasvim jednostavni, poput vas i mene, ne provode dane u piću, pesmi, lumpovanju i pucanju u vazduh. A potom i drugi izazov: naučiti da saslušaš drugu stranu kada je tema rat, drugačiju od one koja preovlađuje u Zapadnoj Evropi. Na početku nije bilo lako…
U previranjima Velike Baronije može se prepoznati čitava Istočna Evropa, a sigurno i mnoge zemlje sveta.
– Da, kao što reče Imre Kertes, sve države centralne i istočne Evrope neprestano gaje paranoični osećaj da su pod opsadom. Rumunija, Poljska, Mađarska, baltičke zemlje, Ukrajina, sve su one konstruisale svoj nacionalizam na ovom, istovremeno istinitom i umišljenom, sindromu opsade: na istoku, a ponekad i na zapadu, nalaze se veliki preteći susedi koji su nas gazili juče i koji će sutra činiti isto. Izrael, Jermenija i Liban poznaju ovaj osećaj. Libanci čak imaju i jednu izreku: „Imamo samo dva suseda i ne znamo kojeg više da mrzimo.” Velika Baronija iz „Snežne linije” je iskrivljeno ogledalo evropskog Zapada: i mi u Zapadnoj Evropi smo na neki način žrtve ovog paranoičnog sindroma tvrđave pod opsadom. I mi se zaštitnički nadvijamo nad sopstvenim privilegijama. Čak i da ne računamo obnovljene nacionalizme i pokrete za nezavisnost u Španiji, Italiji, Velikoj Britaniji. Ponekad se pitam da li je budućnost Evrope – što je pomalo Putinova tajna želja – u nečemu nalik srednjovekovnoj skupini vlastelina, grofovija i baronija koje se međusobno neprestano glože oko granica.
U romanu se dotičete pitanja nacionalnog identiteta. Odličan pokazatelj toga da je to toliko promenljiva i diskutabilna kategorija jeste lik Lotara.
– Pisanje ove knjige sam započeo i okončao tokom mandata Nikole Sarkozija (2007–2012), koji je imao vrlo opasne posledice, jer je podelio Francusku: videli smo povratak termina koje nismo čuli od Višija, postojalo je sramotno ministarstvo “imigracije i nacionalnog identiteta”, pitanje hiyaba zaoštrilo je debate, antisemitizam i islamofobija su se povampirili, Nacionalni front je počeo svoj nezaustavljivi rast u ispitivanjima javnog mnjenja, doživeli smo neku vrstu lepenizacije duha. Samuel Vidubl, koji predstavlja mladog francuskog diplomatu, ne može izaći neokrnjen iz te kobne atmosfere. Švajcarac Lotar, koji je pomalo Samuelov dvojnik i mentor, poigrava se ovim pitanjima, jer u Švajcarskoj je vrlo teško definisati jedinstven nacionalni identitet: nije to pitanje jezika, religije, ni porekla, nego politički konstrukt koji ne utiče bitno na živote ljudi, a koji kao takav predstavlja jednu uspelu fantaziju.
Vi ste jedan od retkih stranih pisaca koji je pisao u Srbiji. Da li je ona kao geopolitički prostor uticala na vas kao romanopisca?
– Naravno, u svakom smislu. Na neki način osetio sam se slobodnijim. Kad kao pisac napustite svoju zemlju, preostane vam samo jedna stvar: vaš jezik. Ponekad se zapitam da li je to ono što mi je zapravo potrebno kako bih pisao o kraju iz kog dolazim, a pre svega o Evropi koja jeste moj književni prostor. Zato sebe uvek nazivam evropskim piscem koji piše na francuskom. Nadalje, u Srbiji, kao i u svim istočnim zemljama, prisutna je neverovatna kreativnost: kad vas neko udari po glavi, dobijete želju da snažno vičete. Srbi su, kao i ostali narodi sa područja bivše Jugoslavije, u književnosti i umetnosti uopšte, glasniji od Francuza; nesumnjivo je da imaju više toga da kažu. Konačno, život u Srbiji je potvrdio moj doživljaj evropske geopolitike: kad u Francuskoj govorimo o Evropi, imamo tendenciju da ne gledamo dalje od onoga što ja nazivam “snežnom linijom”, linijom koja, manje-više, ide od Rige do Splita i na neki način potcrtava veliku šizmu između katolika i pravoslavaca iz 1054. godine. Ali ne treba zaboraviti da veći deo kontinentalne Evrope leži iza te snežne linije, u zemljama pravoslavne ili islamske kulture, gde je i judaizam nekada bio snažno prisutan, u Rusiji, u Belorusiji, u Ukrajini, na Balkanu. Ponekad se zapitam da li mi je možda draža ta “nestabilna”, pomalo ekscentrična Evropa od ove “stabilne”, koja je danas postala Evropa bankara i sporazuma.
Koji su vam omiljeni delovi Novog Sada? Je li tačno da ste posebno vezani za Podbaru?
– Da, volim Podbaru jer je svojevrstan lavirint, njome se dugo može lutati uživajući u mnoštvu detalja, koji za mene predstavljaju definiciju lepote. Razlog je i taj što je Novi Sad odavde počeo da raste. Ponekad kao da možemo osetiti Dunav pod nogama, kao da još uvek ključa pod isušenim tlom. I sam sam odrastao u močvarnom kraju, kraj Rone. Zato toliko volim reke koje se gube, poput Dunava. Inače, ne treba zaboraviti da Podbara ne postoji samo u Novom Sadu. Dok sam putovao biciklom uz Dunav, na raznim mestima sam ih otkrivao: u Vilkovu u Ukrajini, u Brajli u Rumuniji, a i Ruse i Vidin u Bugarskoj imaju neku vrstu svoje Podbare. Ne znam da li su jeftina nostalgija ili romantizacija ruševina ono što me privlači ka takvim mestima ili je prosto stvar u tome što još uvek odbijam da izađem iz sokaka i podruma mojih bake i dede: uskim uličicama gde su oni živeli širio se taj miris iz podruma, koji bih ponekad osetio i na Podbari. Ali postoji jedno mesto koje mi je još draže od nje, a to je Kej. Sve što sam napisao u Novom Sadu, napisao sam na Dunavu, na brodu „Cepelin”, koji je za mene predstavljao radno mesto iz snova; između ekrana mog laptopa i Petrovaradinske tvrđave, posmatrao sam barže kako prolaze i sanjario, pišući, o danima kada ću biciklom preći put uz Dunav.
Slađana Milačić
