Parametri srećnog života: Kad beda uđe na vrata, sreća beži kroz prozor

Povodom tog dana, UN svake godine objavljuju spisak o najsrećnijim zemljama sveta. Pri tom se kao pokazatelji sreće na osnovu kojih se ona mere uzimaju BDP, društvena podrška, očekivano trajanje života u punom zdravlju, društvene slobode, velikodušnost i odusustvo korupcije.

Za ovu godinu za “najsrećniju” zemlju proglašena je Finska, dok je Srbija na 78. mestu od 156 država sveta koje su ocenjivane. Srbija je na toj listi na boljem mestu od Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, BiH i Albanije, a “gora” od Slovenije i Mađarske.

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava za “Dnevnik” da se sreća ne može meriti BDP-om, mada ne spori da je novac bitan za nju, jer je ljudi na različit način doživljavaju i ocenjuju.

Postoji povezanost između tog subjektivnog osećanja sreće i zadovoljstva životom i materijalnog statusa. To je skoro svuda isto, sve dok BDP po glavi stanovnika ne dođe do nekih 12.000 dolara. Do tada ljudi sa svojom srećom povezuju bolje uslove života, posedovanje ovoga ili onoga, a nakon toga sreća se traži u drugim stvarima, kaže Milojević.

Dakle, nastvlja naš sagovornik, kada ljudi izađu iz zone preživljavanja, onda im je za sreću potrebno nešto drugo, bilo da je to povezanost s drugim ljudima, raditi smisleni i koristan posao, dobri porodični i prijateljski odnosi, putovanja, novi doživljaji...

Međutim, napominje, UN kao kriterijum uzimaju ono što ekonomisti smatraju merljivim, ali postoje i drugi načini na koje se doživljava sreća, a ne mere se na taj način.

Nekada ljudi imaju novca, ali nisu srećni. Znaju i bogati plakati, ali treba znati da ljudi plaču zbog različitih stvari. Postoji nešto što se zove hedonistička adaptacija, što znači da ljudi nešto žele ali ih to nakon što ga dobiju kratko čini srećnim. Prosto se naviknu na to i smatraju “normalom”, pa onda traže više i nove ciljeve kako bi bili srećni ili nesrećni. Ljudi znaju biti nesrećni zato što nešto nemaju, pa kada to dobiju kratko su srećni, pa opet postaju nesrećni i to isto toliko koliko su bili i pre nego što ostvarili ono što su smatrali da će ih učiniti srećenim. Zdravlje nije sreća, jer ga ljudi podrazumevaju, ali ono postaje visoka vrednost tek kada je ugroženo, ističe Milivojević.

Novac donosi društveni status i mogućnost da se rade neke druge stvari koje ne bi mogle da ga nema. Milivojević kao primer navodi da oni koji imaju novac mogu putovati, kupiti bolji auto, vikendicu, jahtu…

Ipak, sve to ne znači da se njime može kupiti sreća. Kako je novac bitan za osnovnu egzistenciju , radnik koji ostane bez radnog mesta jeste “kandidat” za nesrećnika.

Ostanak bez posla i te kako utiče na sreću. Posle smrti deteta  i razvoda, ostanak bez posla je jedan od najvećih stresova. Naročito onda ako na tržištu nema dovoljno radnih mesta. Ljudi imaju životne obaveze – podižu decu, uzeli su kredite , i onda dobiju otkaz  i to im iz korena promene život. Pred njima se otvara rupa egzistencijalne neizvesnosti, strepnje, neizvesnosti i to ljudima donosi ne samo srozavanje sopstvene vrednosti već i gubljenje zdravlja, depresiju i druge tegobe. Kod nas su ljudi još uvek socijalno povezani, imaju mrežu rođaka i prijatelja koji im mogu pomoći, ali nisu svi u toj prilici i ne pomažu svima pa samim tim nisu svi ni srećnici...

Trenutno u Srbiji veliki broj mladi ljudi nema perspektivu i njima je sreća daleka. Čak 17,6 odsto mladih od 15 do 25 godina se niti školuju, niti rade. Oni mogu sreću da potraže i u domenu lake zabave, kocke, kriminala… Jednostavno ili idu tim putem koji nije dobar i koji vodi u propast ili pokušavaju da napuste zemlju u potrazi za boljim životom. Zato su nam potrebne društvene reforme koje bi donele nove sisteme vrednosti, jer ovako ćemo više živeti u uverenju da smo srećni, nego što zaista jesmo, kaže Đogović. 

Ekonomista Saša Đogović slaže se da su radnici koji ostaju bez posla potencijalni kandidati za nesrećnike, zbog toga što je na našem tržištu teško naći novi posao pa samim tim i zarađivati i izdržavati porodicu.

Nisu preterano srećni ni radnici sa malim primanjima, jer kada se na vrata unosi “beda” onda sreća izlazi kroz prozor.

Kako radnik sa malim primanjima da proširuje porodicu, a to bi ga činilo srećnim. Može on da to želi, ali ne može da ostvari. Čak i ako već ima decu, a kući donosi tanku kovertu onda je nezadovoljan jer nema dovoljno za osnovne potrebe, kaže Đogović.

Prema njegovim rečima, materijalni temelj ili baza je i te kako bitna za sreću, ali ona nije celokupna sreća.

BDP jeste tas od kojeg zavisi životni standard građana, ali je to jedan od faktora koji mogu uticati na sreću. Kad postoji ta materijalna baza, taj BDP, onda na sreću svakako utiče to da li se živi u zdravoj sredini, sistem vrednosti koji ne dozvoljava da na vrhu piramide budu ljudi sumnjivog morala, navodi Đogović.

Kako dodaje, prave vrednosti moraju da budu na pravi način vrednovane jer je samo to način da se zadrže kvalitet, talenti, da se privuku druge dobre stvari i ljudi.

Nema napretka ni u jednoj sferi života ako ljudi nisu zadovoljni i ako sistem nije postavljen tako da im daje šansu da budu srećni. Sreća svako nije to što na svakom ćošku postoje kladionice i što se stalno promoviše kocka. Time se ne stiže do lične sreće, već to govori o velikoj bedi i siromaštvu. Kroz materijalnu bedu stiže se i do duhovne bede jer u borbi za golu egzistenciju i kroz naopaki sistem vrednosti mladi ljudi pokušavaju da dođu do lake zarade na drugi način i drugim poslovima, često i sa druge strane zakona, a to nije sreća, zaključuje Đogović.

Ljubinka Malešević