TVOJA REČ Ivana Pejak (20): Fotografijom se bavim najspontanije

Novosađanka Ivana Pejak (20) poznata je upravo po bavljenju fotografijom jer je, još kao srednjoškolka ušla u finale takmičenja „Sony World Photography Awards” sa svojim „editovanim” autoportretom, da bi kasnije, odnosno prošle godine, postigla još jedan uspeh - kada ju je „Adobe Rising Stars” pronašao na Instagramu i odlučio da promoviše njen rad na svom Lightroom profilu. Iako je fotografija njena najveća ljubav i najslađa neobavezna obaveza, trenutno je studentkinja druge godine na odseku za modul kamere (kinematografiju) na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

- Ovo sam više puta ispričala pa mi je smešno, ko da sam naučila napamet - počinje Ivana svoju priču o tome kako je uopšte zavolela fotografiju. - Kad sam bila mlađa krenula sam da fotkam nekim kućnim aparatom u kući, oko kuće. Krenula sam da istražujem. To je bilo u osnovnoj školi, a u srednjoj sam počela da zovem neke drugarice da idemo da fotkamo po šumama u nekim zanimljivim haljinama. U slobodno vreme sam se bavila foto-manipulacijom, odnosno obradom fotografija. Pravila sam Novi Sad pod vodom, a onda sam počela da se bavim portretnom fotografijom i obradom. Ona je počela srednja škola i sva ostala interesovanja, da ih ne spominjem sad koja su...

Nemoj, posle ću te pitati za njih.

- Aha, ok. Onda je došlo vreme da upišem fakultet. Šta ću, kako ću... Znala sam da sam želela Akademiju. Prvo sam htela grafički dizajn, a fotografijom bih se bavila pored toga.

Kako je, onda, došlo do toga da upišeš kameru?

- Pošto sam htela da upišem fotografiju, išla sam i na crtanje i spremala se. Onda sam upoznala jednu devojku koja je isto htela da studira fotografiju ali je upisala kameru i shvatila da je to bolje. Krenula sam da istražujem šta je kamera i vidim da je ima kod nas i ja sam počela da se spremam dve-tri nedelje pred prijemni. Super mi je, baš sam zadovoljna i drago mi je. Fotografija je svakako tu, ona i kamera nisu odvojene.

Film je zbir fotografija...

- Jeste, da. U suštini, sad se samo razvijam na neki drugi način.

Na koji način? Razvijaš se kao film...?

- He, he, he,... Više razmišljam dramaturški, ali i o drugim stvarima o kojima nisam ranije. Poenta na filmu je što je timski rad jako važan.

Da li ti je bolje da radiš u timu ili ti je lakše da budeš individualac kao s fotografijom?

- E, pa to mi je jako teško palo, pa sam shvatila da sam upala u film gde se očekuje timski rad. Ti si u fotografiji i reditelj, editor, kamera i sve, a ovde si deo nekakvog lanca. Jeste mi to teško palo, ali sam prihvatila. Bude mi baš lepo na tim snimanjima i to me čini srećnom.

Kada pričamo o tvojim počecima u fotografiji, stekla sam utisak da je sve krenulo manje-više neobavezno, radi eksperimentisanja...

- Da, fotografijom sam se uvek bavila neobavezno, zato mislim da me najduže i drži. Najspontanije je došlo, najspontanije se time bavim i najviše mi leži. Kao i ta fotografija s kojom sam ušla u finale takmičenja „Sony World Photography Awards”, isto je nastala spontano. Jedno jutro sam se probudila, imala neku ideju, radila autoportret, stala pored prozora i fotkala se.

Koliko te je to podstaklo da, iako se neobavezno baviš fotografijom, ne odustaješ?

- To me, čak, podstiče da više radim na svoju ruku jer osećam da će tako uvek da ispadne bolje.

Ok. A sad možemo da pričamo i o drugim tvojim interesovanjima. Gluma, ples, skejt...

- Pa, gluma... Glumila sam u srednjoj školi što je trajalo kratko ali je bilo veoma lepo. Plesom se bavim otkad znam za sebe jer su moji roditelji plesači, pa sam uz njih naučila osnove. Vozim longbord, od skoro, od pre, možda, dve godine. Vozim samo leti i nisam neki mag. He, he, he,...

Kako je, uopšte, došlo do toga da staneš na dasku?

- Nemojmo o tome! Bila sam s nekim momkom koji je vozio skejt... Nešto me je učio, bilo mi je zanimljivo. Onda sam shvatila da postoji longbord, našla neki polovan, on je išao sa mnom da vidi da li valja... Ovo nemoj pisati, molim te.

Zašto? Ovo je jako zanimljivo...

- Ovo je najzanimljivije! Ha, ha, ha,...

Konačno ženska priča!

- Jaoj! I, ništa, onda smo raskinuli, a ja sam nastavila da vozim...

I sa longbordom si napravila svojevrstan projekat u Sloveniji, ako se dobro sećam...

- Da, ali to nije bio projekat, više je bilo onako usput. Prošle godine sam išla sa drugaricom u Ljubljanu na Festival kratkog filma i nosila sam aparat. Otišle smo, ja sam snimala sve usput, pa šta ispadne... Kad smo se vratile, dugo nisam gledala taj materijal, ali kad sam izmontirala, ispalo je super.

’Ajde još malo ženskih priča... Kako te muškarci doživljavaju na dasci?

- Ha, ha, ha,... Dosta ljudi me gleda kad prolazim kroz grad. Jedan momak, kad smo se upoznali, mi je rekao: „O, kad sam te video na skejtu - vau!” Mnogima je zanimljiva ta dugačka daska. A i brza je, ne treba ti mnogo da se zaukaš. I ja se isto okrećem kad neko prođe.

To ti je sad profesionalna deformacija. Kakvi su ti planovi za budućnost? Evo, sad ćeš otići na Havaje preko Njork&Travela, ko zna šta se tamo može desiti...

- Pa, da... Delim život na „pre” i „posle” Havaja. Posle planiram, kad se vratim, da nastavim sa studijama. (Ovo, ako me čuju iz ambasade, da znaju da se vraćam.) Da počnem da snimam više svojih filmova, da odem na master u inostranstvo. Tako nešto... Videćemo. Možda se i udam na Havajima.

Ali to ne smeju da čuju iz ambasade...

- Da, da... Eto, to je to. Nadam se da je ok bilo.

Lea Radlovčki