Milan Inić Jaserštajn: Montaža je ono što me pokreće

U broj­ka­ma to iz­gle­da ova­ko: po­je­di­ni nje­go­vi kli­po­vi na Ju­tjub ka­na­lu ima­ju mi­li­o­ne pre­gle­da, tre­nut­no ima oko 550.000 pr­te­plat­ni­ka, kao i ugo­vo­re s ne­kim od svet­skih kom­pa­ni­ja.  S eki­pom svo­jih, da­nas već stal­nih sa­rad­ni­ka, Mi­lan Inić je de­vet go­di­na pri­su­tan na Ju­tju­bu, obra­ća­ju­ći se uglav­nom ti­nejdžer­skoj, pa i ne­što mla­đoj pu­bli­ci, du­ho­vi­tim ske­če­vi­ma i pa­ro­di­ja­ma na raz­ne ži­vot­ne te­me, ba­ve­ći se mno­gim ve­se­lim, ali i ne­kim ozbilj­nim stva­ri­ma. Da je to­li­ka Ja­ser­štaj­no­va po­pu­lar­nost u pot­pu­no­sti za­slu­že­na br­zo i la­ko mo­že sva­ko da se uve­ri - po­red sa­dar­ža­ja ko­ji nu­de, nje­go­vi kli­po­vi, ugla­vnom za­mi­šlje­ni kao krat­ki igra­ni fil­mo­vi, po­se­du­ju ori­gi­nal­ni šarm, ot­ka­če­nost u od­me­re­noj do­zi i uz to su teh­nič­ki ura­đe­ni na za­vid­nom ni­vou.

Ovaj dva­de­set­tro­go­di­šnji No­vo­sa­đa­nin tre­nut­no stu­di­ra film­sku mon­ta­žu na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du, iza­šla mu je i knji­ga “Ne­moj bi­ti taj l1k”, na­slo­vlje­na po jed­nom od se­ri­ja­la nje­go­vih vi­deo ra­do­va, a ovih ga da­na mo­že­te vi­de­ti i na Saj­mu obra­zo­va­nja u No­vom Sa­du, gde Ja­ser­štajn ima svoj štand.

„Ovim sam po­čeo da se ba­vim pre de­vet go­di­na, na kra­ju osnov­ne ško­le. Mi­slio sam da je ova­ko ne­što mo­gu­će pra­vi­ti je­di­no u ne­koj ve­li­koj pro­duk­ci­ji. Sti­gao sam do kra­ja sred­nje ško­le i shva­tio da to či­me se ba­vim vi­še ni­je sa­mo za­ba­van i zah­te­van ho­bi - ka­že Mi­lan Inić i ob­ja­šnja­va da ga je naj­vi­še u ce­lom pro­ce­su za­ni­ma­la i za­o­ku­plja­la mon­ta­ža sni­mlje­nog ma­te­ri­ja­la. Ta­ko da­nas ra­di, ali za sa­da sa­mo za se­be, i mno­ge eks­pe­ri­men­tal­ne stva­ri.“

„Mon­ta­ža je ono što me po­kre­će, a za to su po­treb­ni i obra­zo­va­nje i kre­a­tiv­nost, lič­ni pe­čat“, ka­že Inić, is­ti­ču­ći da je bi­znis po­kre­nuo u tre­ćem raz­re­du sred­nje ško­le, ka­da je do­šlo do sa­rad­nje s ne­kim od ve­li­kih svet­skih bre­do­va - Fan­tom. Ka­ko Inić ka­že, is­po­čet­ka je pra­vio mno­ge gre­ške, a uz po­moć re­di­te­lja sve ozbilj­ni­je je shva­tao i učio ka­kve su prav­ne pro­po­zi­cje ka­da se sa­ra­đu­je s po­slov­nim sve­tom.

„Mi­slim da je za mla­de vre­me da sa­zna­ju šta že­le da ra­de u ži­vo­tu, da raz­mi­šlja­ju o sop­stve­nom bi­zni­su, ka­da su još u sred­njoj ško­li“,ka­že Inić. „Vre­me br­zo le­ti i, ko o to­me raz­mi­šlja tek ka­da za­vr­ši fa­kul­tet, u za­ka­šnje­nju je.“

Ka­že da je sve­stan ko­li­ko po­pu­lar­nost ko­ju je ste­kao, a ni­je mu sa­ma po se­bi bi­la cilj, no­si i oba­ve­zu od­go­vor­no­sti, naj­pre pre­ma mla­di­ma.

„Kroz rad sam shva­tio da za­i­sta mo­gu da uti­čem po­zi­tiv­no, ali to ni­je na onaj kon­ven­ci­o­na­lan na­čin, ne­go se i to­me mo­že pri­stu­pa­ti kre­a­tiv­ni­je i za­bav­ni­je“, ka­že Ja­ser­štajn, is­ti­ču­ći da mu je že­lja da for­mi­ra svo­ju film­sku eki­pu, da i da­lje ra­di on­lajn sa­dr­ža­je za mla­de, ko­je mo­gu da gle­da­ju i sta­ri­ji, i da ka­da do­đe vre­me za to, sni­mi svoj pra­vi, krat­ki igra­ni film. In­ten­ziv­no, ka­ko ka­že, pi­še sce­na­ri­je, ali za sa­da ih ni­ko­me ne po­ka­zu­je.

V. Cr­njan­ski