Vremešni salaš na Severu Bačke  sačuvala od zaborava

Naselje s tim imenom sve do 1935. nije bilo na mapama, ali su salašari s obale rečice Kireš odvajkada tu trgovali, pa tako osta naziv za mesto, gde se ne samo kupuje i prodaje već nudi i prijatnije ugođaje nakon pazara.

Kraj samog vašarišta je „Etno-kuća kraj Kireša”, salaš koji je udesila Judita Adamov s porodicom, udahnuvši mu novi život. Iz valova ispod đerma i na biciklu pod orahom „preliva se” čuvarkuća, besprekorno je udešena avlija, a u vreme vašara zamiriše i ovčiji paprikaš. U kući su uređene „čista soba” i „čista kuhinja”, kao što su nekad bile, a u jednoj prostoriji je istorija sela i mesne zadruge. Nigde nema istaknute firme jer ona funkcioniše kao porodično gazdinstvo.

Salaš je od izgradnje 1901. pripadao porodici Nađ, a Adamovi su ga kupila pre sedam godina, kad je bio u prilično lošem stanju. Zato Jutka naglašava da svako ko ima salaš, treba i da ga lepo sredi. Kao ona svoj.

Renoviranje je iziskivalo dosta truda, ali je salaš zablistao. Jutka je prepoznala šansu da se iskaže u seoskom turizmu, pošto je nakon dve decenije rada ostala bez posla u Zem-zadruzi „Poljoprivreda”. Stočari Malih Pijaca su u vreme njenog procvata proizvodili najviše tovljenika u bivšoj Jugi, a zatim je, kao deo sistema moćne Industrije mesa „29. novembar”, doživela kataklizmu. Kad se Jutka zaposlila u zadruzi, bilo je 90 ljudi na platnom spisku u vreme direktorovanja Franje Nađa, od čije je ćerke i kupila salaš.

Jutkini roditelji su nekad držali gostionu „Feher” pa je nasledila ugostiteljski gen. Kad je kupila salaš, otac Antal Feher joj je, mada u 80. godini, zdušno pomagao. Sam je od cigala uredio ulaz kod kućnog praga, dočekao da se sve sredi i umro. Podržao ju je u novom poslu, kao i sestra Ester Abraham, koja drži čuveni čuveni Restoran „Abraham” na Paliću.

Jutkin muž Dobrivoj Pera Adamov, drži se strogo muških poslova, starija ćerka Julija, koja živi i radi u Subotici, u vreme vašara pomaže, a mlađa Nada se otisnula u Ameriku i na kruzerima kompanije iz Majamija plovi po belom svetu, ali povremeno vraća na salaš usidren kraj Kireša.

Posetioci „Etno-kuće” paprikaš i palinku degustiraju kad su veliki mesečni vašari, ali dođu i nekim drugim povodom. Ovčiji paprikaš u bograču, uvek od cele ovce, specijalitet je kuće, a palinku koja nema mane Jutka je preuzela od svog oca. Zapisala je recepte da se ne zaborave, i ne znajući da će joj zatrebati. Priča da je bio vrstan birtaš i kuvar, voleo svoj posao, pa je paprikaš spremao i po vašarima i svadbama.     

– Ovčijeg paprikaša nema na meniju u klasičnim restoranima, a mi ga služimo u izvornom salašarskom ambijentu – napominje Jutka. – Ukusi i reakcije gostiju su različiti, sve zavisi od toga ko je kakvo detinjstvo imao. Ako je bilo lepo i zdravo, ovde se prijatno oseća i s velikom pažnjom pogleda etno-postavku salaša, u kojoj je prikazano kako se nekad živelo u ovom kraju. Takvi posetioci dugo se zadržavaju, sećajući se kako su živeli u sličnom domaćinstvu ili išli kod dede i bake. Međutim, ima i onih koji nipošto ne bi da zavire u odaje s muzejskim postavkama.    

Pre nego što se posvetila tom poslu, Jutka je pohađala kurs koji su za zainteresovane iz kanjiške opštine priredile komšije iz Mađarske. Koristi iskustva porodičnih gazdinstava s kojima se upoznala tamo i u Rumuniji, gde je ponuda seoskog turizma mnogo zastupljenija, a uviđa da po tome Vojvodini još uvek kaska za EU susedima. 

– Potencijala imaju salaši, kakav smo mi uredili, ali je neophodna veća podrška onih koji se turizmom bave u opštini i državi. Uložili smo dosta novca i truda pa verujem da smo je zaslužili. Za sad se sama borim da privučem turističke grupe jer nismo u mogućnosti da budemo stalno otvoreni, već samo u vreme vašara i kad povremeno dođu organizovane grupe. Imaju Male Pijace i sever Bačke svoje zanimljive priče, samo treba mnogo više ljudi zainteresovati da ih ispričam – veli Jutka.

Dodaje da su imali veliku sreću da kupe salaš, a dotadašnji vlasnici pristali su da ga prodaju tek saznavši da Jutki ne pada na pamet da pravi ordinarnu seosku krčmu, mada u Malim Pijacama nema kafane.

– Pre neku godinu bilo je pokušaja da se otvori, ali nije opstala – saznajemo od Jutke. – Moji roditelji su bili krčmari i dobro znam kako to funkcioniše. Ovo čemu sam posvećena je sasvim drugačije. Radim iz ljubavi i zadovoljstva, lepo se osećam i ne gledam na sat koliko radim jer imam vremena da goste domaćinski primim i ispratim zadovoljne.

Za posetioce ima ona i suvenire iz svoje manufakture, poput ukrasnih varjača i lutki od kukuruznih ćutki, dok ljubitelji domaće kapljice mogu da kupe bocu kajsijevače, viljamovke ili neke druge rakije.

Milorad Mitrović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)