Dr Tomi Kovačević: Smanjiti patnju ljudi sa neizlečivim bolestima
NOVI SAD: Smanjiti patnju i bol čoveku koji ima neizlečivu bolest, smisao je i suština palijativne medicine. Dr Tomi Kovačević iz Instituta za plućne bolesti prvi je lekar u Srbiji koji je specijalizovao palijativnu medicinu i kaže da ova oblast podrazumeva sveobuhvatnu brigu i zbrinjavanje pacijenta.
Pacijent se posmatra u celini, ne samo njegovi fizički simptomi, nego i duhovne, psihološke i socijalne potrebe. Palijativna medicina počinje u trenutku postavljanja dijagnoze neizlečive bolesti, pa sve do smrti pacijenta, ali ima ulogu i nakon toga, u vidu pomoći porodici neposredno nakon gubitka. Podrazumeva terminalno zbrinjavanje i negu u završnoj fazi bolesti, a zavisno o stanja to mogu da budu dani, nedelje ili meseci.
„Najčešće su to maligne bolesti, ali mogu da budu i druge neizlečive bolesti, kardiovas-kularne, pulmološke, neurološke, psihijatrijske, HIV/AIDS, bubrežne bolesti. Sve ono što ne može da se izleči obuhvata palijativna medicinu. Usmerena je na smanjenje patnje obolelog i poboljšanje kvaliteta života i pacijenta i porodice“, objašnjava dr Tomi Kovačević.
Dodaje kako ova grana medicine zahteva interdisciplinarni pristup, jer se lekari različitih specijalnosti menjaju u zavisnosti od stanja i potreba pacijenta, ali je i multiprofesionalna, jer uključuje i duhovnike, psihologe, socijalne radnike.
Strategija palijativnog zbrinjavanja postoji u našoj zemlji od 2005. godine i otvorene su jedinice za palijativnu negu u nekoliko vojvođanskih bolnica, dok neke imaju konsultativne timove. Dr Kovačević kaže kako su te jedinice predviđene za kratkrotrajni smeštaj i uloga im je da se poboljša stanje pacijenata kako bi mogli da se neguju kući.
„Dom zdravlja “Novi Sad” ima službu kućnog lečenja koja zbrinjava ove pacijente, a planira se i osnivanje konsultativnih timova u tercijarnim zdravstvenim ustanovama. Plan predviđa osnivanje 54 palijativne jedinice u Srbiji“, navodi dr Kovačević i napominje kako palijativna medicina treba da se integriše u sve nivoe zdravstva.
Posao lekara je da leči i izleči obolelog čoveka, ali u slučaju ovih bolesti krajnji rezultat nije izlečenje. Dr Kovačević kaže da iako ne može da izleči svoje pacijente, snagu da radi daje mu spoznaja da će pomoći bolesniku i njegovoj porodici i smanjiti patnje i boli.
Kako je “Dnevnik” ranije pisao, nekadašnja bolnica za plućne bolesti na Iriškom vencu mogla bi da postane prva ustanova u zemlji za palijativnu negu bolesnika. Pokrajinski sekretar za zdravstvo docent dr Zoran Gojković nam je krajem prošle godine rekao da je zemljište na kojoj je bolnica restitucijom vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi, te da se dogovori u vezi sa namenom objekta vode sa vladikom sremskim Vasilijem.
„Zamisao je da se tu napravi hospis, objekat za smeštaj najtežih bolesnika za palijativnu negu, jer nam to nedostaje. To nema Vojvodina, a takav objekat ne postoji nigde u Srbiji. Eventualno je u pojedinim zdravstvenim ustanovama ostavljeno nekoliko postelja za palijativnu negu. I crkva i mi smo za to i verujem da ćemo ući u projekat pravljenja objekta za palijativnu negu, ali nam treba pravni osnov“, kazao je tada sekretar Gojković.
Smatra da je zato osnova u adekvatnoj proceni simptoma, saznati koji simptomi prave najveći problem, važna je dobra komunikacija i sa pacijentom i sa porodicom, jer su to odnosi koji pomažu u sagledavanju celokupne situacije. Potom se iznalaze mere za prevenciju simptoma i lečenje pacijenata, ublažavanje bola i fizičkih simptoma, koji su često uvećani zbog drugih problema, psihološke, socijalne, duhovne ili neke druge prirode.
„Cilj palijacije je da se dobije kompletna slika i tu je možda i razlika između palijativne i kliničke medicine. Kreće se od razgovora sa pacijentom, od pitanja kako on razmišlja o svojoj bolesti, kako razmišlja o smrti, da li je o tome razgovarao sa porodicom. Savetujemo im da otvoreno razgovaraju o bolesti, pa se onda pravi konkretan i jasan plan, koji je duži ili kraći, ali je sigurno pred nama“, priča dr Kovačević.
Konsultacije u bolnicama najčešće kreću od razgovora o fizičkoj patnji, a onda se razgovor usmerava i na druge probleme, da se dobije celokupno saznanje o stanju pacijenta.
„Palijativna medicina nije tu da produži ili skrati život, već da smanji patnju i bol. Ako se bol meri od 1 do 10, a svede se na meru 4, to već ima veliki značaj za bolesnika. Savetujemo i pacijenta i porodicu, pričamo šta nas dalje očekuje, kako da ukućani pomognu kada pacijent bude kući. Palijativna medicina afirmiše život i prihvata smrt kao sastavni deo života. Važno je da se sa pacijentom o tome priča, da se vidi koliko on želi da zna, ali se nikada ne radi na silu, već samo onda kad pacijent to prihvati“, zaključuje dr Tomi Kovačević.
Ljubica Petrović