Др Томи Ковачевић: Смањити патњу људи са неизлечивим болестима
НОВИ САД: Смањити патњу и бол човеку који има неизлечиву болест, смисао је и суштина палијативне медицине. Др Томи Ковачевић из Института за плућне болести први је лекар у Србији који је специјализовао палијативну медицину и каже да ова област подразумева свеобухватну бригу и збрињавање пацијента.
Пацијент се посматра у целини, не само његови физички симптоми, него и духовне, психолошке и социјалне потребе. Палијативна медицина почиње у тренутку постављања дијагнозе неизлечиве болести, па све до смрти пацијента, али има улогу и након тога, у виду помоћи породици непосредно након губитка. Подразумева терминално збрињавање и негу у завршној фази болести, а зависно о стања то могу да буду дани, недеље или месеци.
„Најчешће су то малигне болести, али могу да буду и друге неизлечиве болести, кардиовас-куларне, пулмолошке, неуролошке, психијатријске, ХИВ/АИДС, бубрежне болести. Све оно што не може да се излечи обухвата палијативна медицину. Усмерена је на смањење патње оболелог и побољшање квалитета живота и пацијента и породице“, објашњава др Томи Ковачевић.
Додаје како ова грана медицине захтева интердисциплинарни приступ, јер се лекари различитих специјалности мењају у зависности од стања и потреба пацијента, али је и мултипрофесионална, јер укључује и духовнике, психологе, социјалне раднике.
Стратегија палијативног збрињавања постоји у нашој земљи од 2005. године и отворене су јединице за палијативну негу у неколико војвођанских болница, док неке имају консултативне тимове. Др Ковачевић каже како су те јединице предвиђене за краткротрајни смештај и улога им је да се побољша стање пацијената како би могли да се негују кући.
„Дом здравља “Нови Сад” има службу кућног лечења која збрињава ове пацијенте, а планира се и оснивање консултативних тимова у терцијарним здравственим установама. План предвиђа оснивање 54 палијативне јединице у Србији“, наводи др Ковачевић и напомиње како палијативна медицина треба да се интегрише у све нивое здравства.
Посао лекара је да лечи и излечи оболелог човека, али у случају ових болести крајњи резултат није излечење. Др Ковачевић каже да иако не може да излечи своје пацијенте, снагу да ради даје му спознаја да ће помоћи болеснику и његовој породици и смањити патње и боли.
Како је “Дневник” раније писао, некадашња болница за плућне болести на Иришком венцу могла би да постане прва установа у земљи за палијативну негу болесника. Покрајински секретар за здравство доцент др Зоран Гојковић нам је крајем прошле године рекао да је земљиште на којој је болница реституцијом враћено Српској православној цркви, те да се договори у вези са наменом објекта воде са владиком сремским Василијем.
„Замисао је да се ту направи хоспис, објекат за смештај најтежих болесника за палијативну негу, јер нам то недостаје. То нема Војводина, а такав објекат не постоји нигде у Србији. Евентуално је у појединим здравственим установама остављено неколико постеља за палијативну негу. И црква и ми смо за то и верујем да ћемо ући у пројекат прављења објекта за палијативну негу, али нам треба правни основ“, казао је тада секретар Гојковић.
Сматра да је зато основа у адекватној процени симптома, сазнати који симптоми праве највећи проблем, важна је добра комуникација и са пацијентом и са породицом, јер су то односи који помажу у сагледавању целокупне ситуације. Потом се изналазе мере за превенцију симптома и лечење пацијената, ублажавање бола и физичких симптома, који су често увећани због других проблема, психолошке, социјалне, духовне или неке друге природе.
„Циљ палијације је да се добије комплетна слика и ту је можда и разлика између палијативне и клиничке медицине. Креће се од разговора са пацијентом, од питања како он размишља о својој болести, како размишља о смрти, да ли је о томе разговарао са породицом. Саветујемо им да отворено разговарају о болести, па се онда прави конкретан и јасан план, који је дужи или краћи, али је сигурно пред нама“, прича др Ковачевић.
Консултације у болницама најчешће крећу од разговора о физичкој патњи, а онда се разговор усмерава и на друге проблеме, да се добије целокупно сазнање о стању пацијента.
„Палијативна медицина није ту да продужи или скрати живот, већ да смањи патњу и бол. Ако се бол мери од 1 до 10, а сведе се на меру 4, то већ има велики значај за болесника. Саветујемо и пацијента и породицу, причамо шта нас даље очекује, како да укућани помогну када пацијент буде кући. Палијативна медицина афирмише живот и прихвата смрт као саставни део живота. Важно је да се са пацијентом о томе прича, да се види колико он жели да зна, али се никада не ради на силу, већ само онда кад пацијент то прихвати“, закључује др Томи Ковачевић.
Љубица Петровић