Teodora Stanković: Scena je za mene kao druga kuća

Od devete godine nastupa na festivalima širom regiona, ali i sveta, recimo u Kazahstanu, Gruziji, Sloveniji, Italiji,... gde redovno osvaja zapažene rezultate. A za stajling su uvek zadužene ona i mama Sanja.

- Kad sam imala tri godine, moja vaspitačica je primetila da stalno pevam i igram, i predložila mojoj mami da me upiše u neki hor, pa me je upisala u dečji hor “Zvončići” - priseća se Teodora. - Tamo sam, zapravo, odrasla, razvijala se i tamo je počela moja muzička karijera. Odande su mi najlepše uspomene, putovanja i druženja, generalno uživanje u muzici. Nakon toga sam se upisala u školu pevanja kod Aleksandre Radović, pa kod Svetlane Palade nakon toga. Onda sam upisala Srednju muzičku školu “Isidor Bajić”, odsek klavir.

Kakav je bio osećaj kada si prvi put stala na scenu?

- Oduvek sam znala da će muzika biti moj poziv. Scena je za mene kao druga kuća. Na sceni uživam, opustim se i volim drugima da prenesem svoje emocije i da ih navedem da osete nešto drugačije, možda da im ulepšam dan ili ih usrećim. Jednostavno volim nastupe i da se bavim time.

Zvuči kao da si od samog početka iskusna muzičarka. Da li to, onda, znači da nema velike razlike u tome kako je izgledalo kada si prvi put stala na scenu i sad kad se pojaviš na njoj?

- Svakako postoji, jer ranije sam imala mnogo manju tremu. Bila sam, valjda, manje svesna svega. Sad kako rastem, svesnija sam svojih vrlina, ali i mana, tako da imam mnogo veću tremu. Ali, sve se da prevazići.

Kako prevazilaziš tremu?

- U suštini, ja sam veliki tremaroš. Baš imam problem s tim, ali već duže vreme pokušavam to da rešim, i svoje samopouzdanje i tremu. Pokušavam da razmišljam racionalno, da shvatim da ne može ništa strašno da mi se desi. Imam i maksimalnu podršku roditelja i prijatelja koji su tu da me uteše i pomognu kad mi je teško. Oni su mi pomoć i oslonac.

Dobro, to je, u neku ruku, i pozitivna trema koja je poželjna...

- Jeste, naravno uvek. Ali ima i malo veće doze one koja sputava. Verujem da se to vremenom i iskustvom uklanja.

Ipak, rekla bih da te, na osnovu uspeha koje su postigla do sada, ta trema baš i nije sputala...

- Naravno, nije. Mislim da previše radim i da sam veoma vredna, mnogo vežbam, tako da ne može ništa da ukloni i sputa taj rad.

Koliko vežbanja iziskuje taj uspeh, a koliko, samim tim, imaš vremena i za neke druge stvari?

- Bavljenje bilo kojom umetnošću zahteva veliku količinu vežbanja, a ljudi nisu toga svesni dok ne počnu tako nečim da se bave. U ovim godinama klavir zahteva bar pet sati vežbanja na dnevnom nivou, a verujem da je kasnije, kad se upiše Akademija, potrebno i više vremena. Pogotovo kad se vežbanje uklopi sa našim obavezama u školi i vannastavnim aktivnostima. Jeste naporno, ali mi to svi volimo. Ja uživam u vežbanju i to mi ne predstavlja nikakav problem, nije mi naporno, ne umara me. Što se tiče druženja i ostalog, uvek se može naći vreme i za to, ali meni je i ovo uživanje i zadovoljstvo.

Spomenula si vannastavne aktivnosti. Čime se još baviš?

- Treniram latino ples već dve godine. Ta dva dana u nedelji su mi najlepša kad znam da imam treninge. Zadovoljna sam, idem na takmičenja i to mi je novo otkriće u kojem uživam.

Šta planiraš nakon srednje škole?

- Planiram Akademiju ali negde “napolju”. Sad kad sam bila na festivalu u Rusiji, već se otvorio neki mogući put ka upisivanju Akademije u Moskvi, ali još ne znam šta ću. Uskoro ću da krenem na kurseve kako bih upoznavala profesore za neku dalju saradnju. Ali volela bih van Srbije da studiram.

Zašto van Srbije?

- Prosto mislim da su veće mogućnosti da postignem ono što želim. Mislim da se ovde ne ceni dovoljno sve što radimo, ne samo muzika već bilo koja umetnost. Svakako, nije ni bitno gde idem nego da nađem dobrog profesora s kojim ću se uklopiti i koji će mi odgovarati, uputiti me dalje. U svakom slučaju, mislim da su napolju bolji uslovi za ono što radimo i čime se bavimo.

Planiraš da studiraš napolju. Šta posle toga?

- Ne znam...

Da li bi volela da budeš profesor ili da nastaviš da se baviš individualnom karijerom?

- Radije bih se bavila individualnom karijerom, nekako više vidim sebe u tome. Naravno, pedagogija je deo koji svi moramo proći, ali bih ja više volela da se posvetim svojoj karijeri, nebitno da li kao pijanista ili pevač, generalno kao izvođač. To je nešto što me trenutno više privlači, možda se za nekoliko godina to promeni.

Isto u inostranstvu ili Srbiji?

- U inostranstvu. Privlači me da odem odavde. Naravno, uvek se treba vratiti i verovatno hoću jednog dana, ali bih više volela da živim negde napolju, a gde tačno, još ne znam.

Lea Radlovački

Pevaš pop i džez. Koliko se to podudara s onim što privatno slušaš od muzike?

- Ranije sam slušala dosta drugačiju vrstu muzike. To što sam upisala klavir, dosta je promenilo moja viđanja i ukuse. Slušam rok, pop i džez, ali sada i klasike jer sam se pronašla u toj muzici, opušta me.