Теодора Станковић: Сцена је за мене као друга кућа

Од девете године наступа на фестивалима широм региона, али и света, рецимо у Казахстану, Грузији, Словенији, Италији,... где редовно осваја запажене резултате. А за стајлинг су увек задужене она и мама Сања.

- Кад сам имала три године, моја васпитачица је приметила да стално певам и играм, и предложила мојој мами да ме упише у неки хор, па ме је уписала у дечји хор “Звончићи” - присећа се Теодора. - Тамо сам, заправо, одрасла, развијала се и тамо је почела моја музичка каријера. Оданде су ми најлепше успомене, путовања и дружења, генерално уживање у музици. Након тога сам се уписала у школу певања код Александре Радовић, па код Светлане Паладе након тога. Онда сам уписала Средњу музичку школу “Исидор Бајић”, одсек клавир.

Какав је био осећај када си први пут стала на сцену?

- Одувек сам знала да ће музика бити мој позив. Сцена је за мене као друга кућа. На сцени уживам, опустим се и волим другима да пренесем своје емоције и да их наведем да осете нешто другачије, можда да им улепшам дан или их усрећим. Једноставно волим наступе и да се бавим тиме.

Звучи као да си од самог почетка искусна музичарка. Да ли то, онда, значи да нема велике разлике у томе како је изгледало када си први пут стала на сцену и сад кад се појавиш на њој?

- Свакако постоји, јер раније сам имала много мању трему. Била сам, ваљда, мање свесна свега. Сад како растем, свеснија сам својих врлина, али и мана, тако да имам много већу трему. Али, све се да превазићи.

Како превазилазиш трему?

- У суштини, ја сам велики тремарош. Баш имам проблем с тим, али већ дуже време покушавам то да решим, и своје самопоуздање и трему. Покушавам да размишљам рационално, да схватим да не може ништа страшно да ми се деси. Имам и максималну подршку родитеља и пријатеља који су ту да ме утеше и помогну кад ми је тешко. Они су ми помоћ и ослонац.

Добро, то је, у неку руку, и позитивна трема која је пожељна...

- Јесте, наравно увек. Али има и мало веће дозе оне која спутава. Верујем да се то временом и искуством уклања.

Ипак, рекла бих да те, на основу успеха које су постигла до сада, та трема баш и није спутала...

- Наравно, није. Мислим да превише радим и да сам веома вредна, много вежбам, тако да не може ништа да уклони и спута тај рад.

Колико вежбања изискује тај успех, а колико, самим тим, имаш времена и за неке друге ствари?

- Бављење било којом уметношћу захтева велику количину вежбања, а људи нису тога свесни док не почну тако нечим да се баве. У овим годинама клавир захтева бар пет сати вежбања на дневном нивоу, а верујем да је касније, кад се упише Академија, потребно и више времена. Поготово кад се вежбање уклопи са нашим обавезама у школи и vannastavnim активностима. Јесте напорно, али ми то сви волимо. Ја уживам у вежбању и то ми не представља никакав проблем, није ми напорно, не умара ме. Што се тиче дружења и осталог, увек се може наћи време и за то, али мени је и ово уживање и задовољство.

Споменула си vannastavnе активности. Чиме се још бавиш?

- Тренирам латино плес већ две године. Та два дана у недељи су ми најлепша кад знам да имам тренинге. Задовољна сам, идем на такмичења и то ми је ново откриће у којем уживам.

Шта планираш након средње школе?

- Планирам Академију али негде “напољу”. Сад кад сам била на фестивалу у Русији, већ се отворио неки могући пут ка уписивању Академије у Москви, али још не знам шта ћу. Ускоро ћу да кренем на курсеве како бих упознавала професоре за неку даљу сарадњу. Али волела бих ван Србије да студирам.

Зашто ван Србије?

- Просто мислим да су веће могућности да постигнем оно што желим. Мислим да се овде не цени довољно све што радимо, не само музика већ било која уметност. Свакако, није ни битно где идем него да нађем доброг професора с којим ћу се уклопити и који ће ми одговарати, упутити ме даље. У сваком случају, мислим да су напољу бољи услови за оно што радимо и чиме се бавимо.

Планираш да студираш напољу. Шта после тога?

- Не знам...

Да ли би волела да будеш професор или да наставиш да се бавиш индивидуалном каријером?

- Радије бих се бавила индивидуалном каријером, некако више видим себе у томе. Наравно, педагогија је део који сви морамо проћи, али бих ја више волела да се посветим својој каријери, небитно да ли као пијаниста или певач, генерално као извођач. То је нешто што ме тренутно више привлачи, можда се за неколико година то промени.

Исто у иностранству или Србији?

- У иностранству. Привлачи ме да одем одавде. Наравно, увек се треба вратити и вероватно хоћу једног дана, али бих више волела да живим негде напољу, а где тачно, још не знам.

Леа Радловачки

Певаш поп и џез. Колико се то подудара с оним што приватно слушаш од музике?

- Раније сам слушала доста другачију врсту музике. То што сам уписала клавир, доста је променило моја виђања и укусе. Слушам рок, поп и џез, али сада и класике јер сам се пронашла у тој музици, опушта ме.