Iza izloga: Reciklirano i prepakovano proleće
Kao neko kome proleće počinje već negde na jesen, a onda se lagano „slaže“ tokom zime, moram da priznam kako mi se čini da nam ništa veselo ne predstoji.
U svakom slučaju, ništa originalno i drugačije. Pred nama je, ako je suditi po modnim trendovima, još jedno „reciklirano“ i prepakovano proleće, mahom bez novih i svežih ideja. Jer, kako drugačije da objasnim pojavu (dosadu!) kojom će nas „iznenaditi“ iz modne kuće Luj Viton.
Reč je o torbama s njihovim potpisom, na kojima će onako potpuno „mlako“ i uludo potrošeno da osvanu printovi slika jednog Tarnera, Monea... Kao, sad ćemo da šetamo umetnost, te u galerije i muzeje više ni ne moramo da idemo. Nešto kao „neopterećujuća“ umetnost za poneti; trend koji je već neko vreme prisutan u svetu mode i šarenila.
Tužni dani za kulturu i za ove „moderne“, te me ne čudi što je u Londonu ovih dana počelo da se meri vreme do sudnjeg dana. Doduše, uvek oprezni Englezi, uz komentar da je civilizacija trenutno u najvećoj opasnosti od svog nastanka, pribojavaju se mogućnosti nuklearnog rata, dok je priroda mojih razmišljanja o propasti sveta sasvim druge prirode. Nekako mi se čini da su po našu svetlu i vedru budućnost izvesna kulturološko-socijalna pomeranja/skretanja i recikliranja mnogo opasnija od bilo kakve bombe.
U svakom slučaju, „zabrinuta kao Englezi“, brže-bolje sam morala da se „bacim“ na terapiju: meni jedan od dražih biografskih filmova - „Mr. Turner“, reditelja Majka Lija, ne bih li se malo dovela u red i zalečila modne i kulturne rane. Film je u skladu s očekivanjima bio od velike pomoći, te sam pomislila da batalim modu i da nastavim da živim u svetu pokretnih slika. Tamo je, učinilo mi se još zanesenoj glumačkim bravurama sjajnog Timotija Spola, baš onako sve po mom...
„Trafficked“ (2017) s Ešli Džad, „Mother!“ (2017) s Dženifer Lorens, „The Killing of a Sacred Deer“ (2017) s Kolinom Farelom i Nikol Kidman, „Suburbicon“ (2017) s Metom Dejmon... samo su neki od „obećavajućih“ naslova koje sam sva entuzijastična „pokupila“ s Torenta. Spremila sam sve potrebne napitke & kokice i svečano otvorila kućni, celovečernji, bioskop.
Ali, sreća je kratko trajala, a navedeni naslovi vratili su me tamo odakle sam, uz pomoć gospodina Tarnera, na kratko pobegla; u stanje „biće skoro propast sveta“. Filmskog, za početak. Nekako sam i „osvanula“, te vođena onom da je jutro „pametnije od večeri“ krenula da razmišljam šta mi je činiti. Da aktiviram sat kao Englezi - baš i ne bi bilo od neke koristi, šta imam od toga što ću gledati kako se skazaljke pomeraju? Bolje je da počnem lagano da se spremam. Uostalom, pomenuti su Englezi još 1066. godine imali svoju Doomsdadž knjigu...
Odlučila sam dakle da se „spremim“ i da za početak napravim nešto kao „Doomsday Movie List“, odnosno, da jedan eksterni hard disk odvojim za filmoteku u slučaju totalne propasti Holivuda. Da se nađe...
Za početak ovog divnog „prijateljstva“ učinilo mi se da je najbolje krenuti od proverenih vrednosti: nešto iz rediteljskog opusa Klinta Istvuda (Letters from Iwo Jima ili Gran Torino) moglo bi sasvim fino da posluži; odmah zatim kolege mu Džef Bridžiz (The Big Lebowski, Crazy Heart i Only the Brave) i Mel Gibson (The Patriot i Get the Gringo). Ovo su moji filmovi „dizači“, to jest oni koji mi uvek iznova vrate veru u život, u ljude i u happy “dobro će pobediti“ end. Dakle, za krizne momente.
U slučaju da mi je potrebna malo jača doza apokalipse ne bih nekako preživela raspad u svom okruženju, zicer varijanta su filmovi „The Road“ i fenomenalni Vigo Mortensen, „Children of Men“ s Klajvom Ovenom i, naravno, klasik - „28 Days Later“. Šta da kažem, posle ovih naslova moj mi se život uvek iznova učini čudesnim i fantastičnim...
A za one koji bi da „provale“ kako zapravo funkcioniše sistem, preporuka su: „The Big Short“ (kao i uvek sjajan Kristijan Bejl), „The Company Man“ s Benom Aflekom i „Wall Street 1 i 2“ s Majkl Daglasom...
Iz kategorije „uvek može da se gleda“ vredni pažnje su „Stormy Monday“, „Blade Runner“, „Margin Call“, „Three Burials“, „In the Electric Mist“... I još nekih desetak naslova iz prošlog veka.
I za kraj, najteže. Filmovi za one dane kad suze neće na oči: „Pan’s Labyrinth“, „Babette’s Feast“ i „Rabbit Hole“, ako mene pitate, uvek urade posao.
I filmovi su, kako to vole da kažu Englezi, „checked“. Uredno spakovani i spremni za holivudski sudnji dan.
Jasna Budimirović