Vojvođanski salon 2017 – Jesu sve ovce na broju?

Odrednice lokalno i globalno, smešane su u prizmi univerzalnog karaktera digitalizovane slike. Pravila selektovanja i valorizacije omeđena su ideološkim problemima uz prisustvo otežavajućih okolnosti praktične prirode kao što su: nedostatak Gradske galerije ili drugih adekvatnih izlagačkih prostora; kritičan položaj umetničkih strukovnih udruženja; nepostojanje precizne kulturne politike u domenu savremene umetnosti; nevidljivo umetničko tržište; nemogućnost obezbeđivanja nezavisnog otkupa umetničkih dela od strane galerija i muzeja; nedovoljna usmerenost kustosa na umetnike u lokalu, i ne samo to.

Izgleda i dalje poželjan, model izlaganja – salon, usled izostanka izlagačke infrastrukture, ali i gašenja institucije Novosadskog salona održavanog u kontinuitetu od 1971. do 2011. godine, izmenio je svoju vizuru, ali zadržao profil godišnje izložbe. Novi početak sadržan u prefiksu Vojvođanski, kao iskorak iz novosadskog umetničkog atara, jednostavno se morao dogoditi, i to zahvaljujući Muzeju savremene umetnosti Vojvodine koji je prepoznao ozbiljnost aktuelne situacije. Naspram mnogobrojnih smotri “kulture sećanja”, koje uobličavaju muzejske ustanove kod nas, deluje odgovorno ali i sasvim prirodno da je ovaj muzej odlučio da revitalizuje ovakav način prezentacije vizuelnih umetnosti.

Imenovan kao Vojvođanski salon, ne bi li možda samo podsetio na nestali Novosadski, u svakom slučaju, Salon je zamišljen kao izložba manje poznatih ali i već afirmisanih umetnika ovih prostora u okviru konceptne teze zasnovane na humoru. Treba spomenuti da su za ovu priliku angažovani kustosi van Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, što nam govori koliko u funkcionisanju MSUV stalno dolazi do izmicanja ustaljenim muzeološkim pravilima, u pozitivnom smislu, razume se.

Drugi deo naziva izložbe Vojvođanskog salona - Jesu sve ovce na broju?,  koje izgovara crni vuk “slikovničkog” karaktera, metodom ironije ukazuje na stanje u društvu, na nezaobilazno prebrojavanje u svakojakim oblicima, kada se čovek savremenog doba u ustrojstvu neoliberalnih i političkih uzusa izgubio i prerastao u metaforu iščašene mitske dramatičnosti. Narativ humora, ironije, sarkazma (ali i drugih mentalnih disciplina), prisutan je na postavci Vojvođanskog salona. Svaki od učesnika pružio je publici vanredna tumačenja stvarnosti, u višeznačno medijskom operativnom sistemu, u vitražno osvetljenoj geografiji mesta u kome deluju.

Alati su mnogostruki i različiti - likovnost / slika, crtež ilustracija, zajedno je sa filmom, kolažom, objektom, instalacijom, skulpturom, vizuelnom poezijom, fotografijom, ali i tekstualno crtanim muralom! To su dela umetnika - Larise Ackov, Velimira Andrejevića, Teodore Ivkov, Tadije Janičića, Sonje Jo, Tibora Lazara, Filipa Markovinovića, Marine Milanović, Milana Nešića, Miodraga Perića, Milete Poštića, Arpada Pulaia, Radeta Tepavčevića, kao i grupno nastupanje Šok galerije.

Uz postavljena pitanja umetnicima, kustosice nultog Vojvođanskog salona, Dragana Garić Jovičić i Andrea Palašti, ispituju i refleksivne aspekte intimnih pasaža u kojima čitamo kako umetnici o umetnosti danas misle. Dragoceni odgovori, uz reprodukcije dela u reprezentativnom katalogu, ostaju kao važan mogući “poprečni presek” savremene vojvođanske/novosadske umetnosti, uz napomenu da se brisanje vremena manifestuje u brisanju kontinuiteta i koherentnosti. Zato je izložba Vojvođanskog salona (dis)kontinuiteti: Savremena umetnost u Vojvodini - Jesu sve ovce na broju? zapravo suštinska predstava diskontinuiteta, baš kao i potpune heterogenosti.

Iako naizgled objedinjeni zajedničkim “humoresknim” obrascem, umetnici Salona su odviše drukčiji jedni od drugih da bi nam mogli ponuditi jednostavnu tipologizaciju stilskih odrednica ili teorijska usmerenja njihovih pikturalnih likovnih svojstava. Ravnopravno prezentovani na izložbi, autori prikazuju niz novih konteksta na transverzali nevidljive scene po kojoj umetnici savremenog doba koračaju, bez obzira na brojne prepreke. Možda se zato inicijalna ideja ponovnog pokretanja izložbe salonske provenijencije pre može iznaći u duhu mesta (genius loci) nego u duhu vremena (Zeitgeist), iako se radi o najnovijoj umetničkoj produkciji.

Geografska odrednica upućuje na nedostatak formulisane i na pravi način koordinisane kritike uz konstataciju da se savremena umetnost ne može teritorijalno operativno obuzeti – već, da je jedino moguće predstaviti pojedinačno mesto umetnosti unutar složenog globalnog sistema. Prefiks Vojvođanski ispred reči salon tako postaje potencijal koji dobija veliko početno slovo na mapi srpske umetničke stvarnosti. I ne možemo reći da ne bismo voleli da bude tako. Koliko će Vojvođanski salon uspeti da ođekne kod nas, ali i ka punktovima centralizovane kulture, videćemo u nastupajućoj vremenskoj osi.

Danilo Vuksanović

(Autor je akademski slikar, nekadašnji predsednik Saveta Novosadskog salona)