Brendovi nacionalne kulture su ponovo „in“

Polje bitke za osvajanje tog kolektivnog svedržitelja mišljenja i osećanja su pre svega kultura i jezik, a ne toliko politika. Uopšteno govoreći, rasprave o identitetu su ponovo pod brojem jedan.

Uobičajena populistička postavka glasi: kosmopolitska elita se „odnarodila“, izdala je svoje korene i stala pod internacionalnu zastavu radeći za dobrobit „onih drugih“, dočim smo „mi“ to što jesmo, čuvari vatre u javnom i privatnom prostoru.

Mnogi u tom kulturalnom ratu i zauzimanju busija na simboličkoj ravni vide puku prevaru. Ono što je, recimo, nagonilo demonstrante ove nedelje da „zarobe“ centar Beča prilikom ozvaničavanja nove austrijske vlade, manje je bila desničarska retorika Štraheovih slobodaraca koji se trudi da izbegne „ultra“ političku nekorektnost u debati o migrantima, koliko žurke, zastave, grbovi - jednom rečju neofašistički stil s primesom rasizma FPO-a, mlađeg partnera u aktuelnoj vladajućoj koaliciji.

Njihov tradicionalni bal jednom godišnje, naime, više podseća na čuvene pangermanske svetkovine iz tridesetih godina prošlog veka, nego na štrausovska novogodišnja slavlja.

Krv, tlo i nacija su na prvom mestu, a tročetvrtinski takt valcera i prateći vašar taštine sa staroevropskim šmekom Habzburgovaca je samo dodatno instalisan prateći dekor. Tvrdo jezgro Alpske republike, veruju slobodarci, nalazi se u boljoj prošlosti monarhije koja je drmala Evropom, i ako se ona ne može više oživeti, njena specifična kultura može.

Dakako, ona imperijalna. A spram nje, svi ostali narodi mogu da se pokriju ušima.

Isto tako, komšije Nemce zabrinulo je hoće li se nad kupolom gradskog dvorca u Berlinu koji je u rekonstrukciji nadvijati krst ili nešto drugo? Šta drugo?

Hoće li država uzeti hrišćanski simbol iz ostave tradicije, u kosmopolitskom gradu u kome se čuje žamor mnoštva jezika kao u Vavilonskoj kuli, pa se već i konobari po kafićima obraćaju pivopijama na engleskom, ili će s tim krstom biti zatrto višereligiozno društvo koje se obavezalo na doslednu neutralnost?

Ako se, pak, ne postavi krst - zar to neće izdati nemački identitet i istoriju?

Ovo je bila samo jedna od “tih” tema u debati tokom kampanje za parlamentarne izbore u septembru, a koliko je teško Nemcima da dođu do dobitne kombinacije za sastavljanje vlade najbolje svedoči to što je ni tri meseca posle izbora nema.

U međuvremenu, liberali su odustali u pregovorima s kancelarkom Angelom Merkel jer se za njihov ukus previše drži postojećeg stanja stvari, što znači - jedne široke platforme u kojoj je centralno mesto prećutno namenjeno dominantnoj figuri nemačke kulturne tradicije.

Dođoši moraju da je prihvate i da se asimiluju ako hoće da ostanu, uostalom, i sama Merkelova je javno obznanila da je multikulturalni koncept propao.

Ali šta ti običaji, navike i tradicija znače, zar Nemce i ne treba da "integrišu" kobasice s krompir salatom ili s kiselim kupusom, za razliku od kus-kusa?

Turke, čak i one rođene na nemačkom tlu, svinjske kobasice očito neće. Ipak, sve više njih misli da te konkretne stvari imaju prednost u odnosu na apstraktna pravila pravne države koja se povijala do krajnjih granica tokom migrantske krize 2015. godine. Države koja se sve više internacionalizuje preko svoje privrede, što ima svoju cenu u vidu straha od posledica preterane globalizacije.

Jer tim istim procesom se otvaraju granice strancima koji dolaze trbuhom za kruhom - i mimo aktuelnog talasa nevoljnika iz kriznih žarišta u Aziji i Africi.

Britanci su sličan strah da gube kontrolu nad svojom sudbinom većinski doživeli tokom pokušaja Evropske unije da upravlja migrantskom krizom i na referendumu odlučili da kažu „ne“ Briselu.

Kakva je, recimo, specifična težina engleske kulture i jezika? Dok je engleski postao posredstvom interneta neka vrsta spontanog esperanta koji je ubrzano pokorio globalnu komunikaciju, britanski starosedeoci u sopstvenom okruženju svako malo čuju te nerazumljive kockaste poljske suglasnike (ali i drugih slovenskih jezika, naročito ruskog u Londonu, dok je samo Poljaka na Ostrvu čitav milion), pa su tu onda indijski, farsi, arapski itd itd...

Mogu li Englezi koji su svojim jezikom internacionalizovali ceo svet da podnesu to internacionalizovanje svoje domovine?

Poznata je i rasprava oko španskog jezika u Sjedinjenim Američkim Državama, kao pitanja o tome da li će on uskoro postati drugi službeni jezik.

Da li bi „Amerikanosi“ uopšte trebalo da poznaju i govore američki engleski? Odgovor je da valja prigrliti nacionalnu kulturu i tradicionalnu zajednicu u vreme demografskih promena i širenja hispanske zajednice, čak i u vrlo verovatno najmobilnijoj zemlji na svetu.

SAD podstiču jačanje konkurencije na svetskom tržištu, ali ako ekonomski rezon ne dopušta suzbijanje dolaska stranaca na tržište rada, kulturalno je preporučljivo isključivanje njihovog uticaja na „američki način života“. A to, pak, nisu samo živopisni školski autobusi, etnološke zbirke i konzervisane četvrti drvenih kuća ranog kolonijalnog stila, nego i kolektivno-identitetske poruke predsednika Donalda Trampa koje ne dopuštaju sumnju: ključeve kulturnih kodova s obzirom na američko poreklo treba čvrsto da drže beloputi, engleski govoreći, ponosni protestanti.

Podelama u kojima strukturne razlike može da „ispegla“ jedino pripadnost nekakvoj „našoj istinskoj kulturi“. To je dodirna tačka bogatih i siromašnih, levih i desnih, crnih i belih itd.

I nije toliko bitno da li si vernik ili ateista sve dok pripadaš jednoj široko određenoj nacionalnoj kulturi. Otpor jednom takvom svođenju složenosti situacije je pogotovo s desne strane političkog spektra zanemarljiv, ali ni levica se nije proslavila.

Mejnstrim partije pokušavaju da zadrže liberalnu retoriku i uključe to nakostrešeno, tvrdo „mi“ u svoj dnevni red, ali još uvek bez jasne vizije gde će to sve završiti. Istoričari sve više govore o oživljavanju 1930-tih, kada je sve krenulo bezazleno, od zajedničkih okupljanja za ručak s kobasicama, pivom i pesmama poput one „Budućnost pripada nama“.

Možda da ponovo pogledamo film „Kabare“?

Relja Knežević