Брендови националне културе су поново „ин“

Поље битке за освајање тог колективног сведржитеља мишљења и осећања су пре свега култура и језик, а не толико политика. Уопштено говорећи, расправе о идентитету су поново под бројем један.

Уобичајена популистичка поставка гласи: космополитска елита се „однародила“, издала је своје корене и стала под интернационалну заставу радећи за добробит „оних других“, дочим смо „ми“ то што јесмо, чувари ватре у јавном и приватном простору.

Многи у том културалном рату и заузимању бусија на симболичкој равни виде пуку превару. Оно што је, рецимо, нагонило демонстранте ове недеље да „заробе“ центар Беча приликом озваничавања нове аустријске владе, мање је била десничарска реторика Штрахеових слободараца који се труди да избегне „ултра“ политичку некоректност у дебати о мигрантима, колико журке, заставе, грбови - једном речју неофашистички стил с примесом расизма ФПО-а, млађег партнера у актуелној владајућој коалицији.

Њихов традиционални бал једном годишње, наиме, више подсећа на чувене пангерманске светковине из тридесетих година прошлог века, него на штраусовска новогодишња славља.

Крв, тло и нација су на првом месту, а трочетвртински такт валцера и пратећи вашар таштине са староевропским шмеком Хабзбурговаца је само додатно инсталисан пратећи декор. Тврдо језгро Алпске републике, верују слободарци, налази се у бољој прошлости монархије која је дрмала Европом, и ако се она не може више оживети, њена специфична култура може.

Дакако, она империјална. А спрам ње, сви остали народи могу да се покрију ушима.

Исто тако, комшије Немце забринуло је хоће ли се над куполом градског дворца у Берлину који је у реконструкцији надвијати крст или нешто друго? Шта друго?

Хоће ли држава узети хришћански симбол из оставе традиције, у космополитском граду у коме се чује жамор мноштва језика као у Вавилонској кули, па се већ и конобари по кафићима обраћају пивопијама на енглеском, или ће с тим крстом бити затрто вишерелигиозно друштво које се обавезало на доследну неутралност?

Ако се, пак, не постави крст - зар то неће издати немачки идентитет и историју?

Ово је била само једна од “тих” тема у дебати током кампање за парламентарне изборе у септембру, а колико је тешко Немцима да дођу до добитне комбинације за састављање владе најбоље сведочи то што је ни три месеца после избора нема.

У међувремену, либерали су одустали у преговорима с канцеларком Ангелом Меркел јер се за њихов укус превише држи постојећег стања ствари, што значи - једне широке платформе у којој је централно место прећутно намењено доминантној фигури немачке културне традиције.

Дођоши морају да је прихвате и да се асимилују ако хоће да остану, уосталом, и сама Меркелова је јавно обзнанила да је мултикултурални концепт пропао.

Али шта ти обичаји, навике и традиција значе, зар Немце и не треба да "интегришу" кобасице с кромпир салатом или с киселим купусом, за разлику од кус-куса?

Турке, чак и оне рођене на немачком тлу, свињске кобасице очито неће. Ипак, све више њих мисли да те конкретне ствари имају предност у односу на апстрактна правила правне државе која се повијала до крајњих граница током мигрантске кризе 2015. године. Државе која се све више интернационализује преко своје привреде, што има своју цену у виду страха од последица претеране глобализације.

Јер тим истим процесом се отварају границе странцима који долазе трбухом за крухом - и мимо актуелног таласа невољника из кризних жаришта у Азији и Африци.

Британци су сличан страх да губе контролу над својом судбином већински доживели током покушаја Европске уније да управља мигрантском кризом и на референдуму одлучили да кажу „не“ Бриселу.

Каква је, рецимо, специфична тежина енглеске културе и језика? Док је енглески постао посредством интернета нека врста спонтаног есперанта који је убрзано покорио глобалну комуникацију, британски староседеоци у сопственом окружењу свако мало чују те неразумљиве коцкасте пољске сугласнике (али и других словенских језика, нарочито руског у Лондону, док је само Пољака на Острву читав милион), па су ту онда индијски, фарси, арапски итд итд...

Могу ли Енглези који су својим језиком интернационализовали цео свет да поднесу то интернационализовање своје домовине?

Позната је и расправа око шпанског језика у Сједињеним Америчким Државама, као питања о томе да ли ће он ускоро постати други службени језик.

Да ли би „Американоси“ уопште требало да познају и говоре амерички енглески? Одговор је да ваља пригрлити националну културу и традиционалну заједницу у време демографских промена и ширења хиспанске заједнице, чак и у врло вероватно најмобилнијој земљи на свету.

САД подстичу јачање конкуренције на светском тржишту, али ако економски резон не допушта сузбијање доласка странаца на тржиште рада, културално је препоручљиво искључивање њиховог утицаја на „амерички начин живота“. А то, пак, нису само живописни школски аутобуси, етнолошке збирке и конзервисане четврти дрвених кућа раног колонијалног стила, него и колективно-идентитетске поруке председника Доналда Трампа које не допуштају сумњу: кључеве културних кодова с обзиром на америчко порекло треба чврсто да држе белопути, енглески говорећи, поносни протестанти.

Поделама у којима структурне разлике може да „испегла“ једино припадност некаквој „нашој истинској култури“. То је додирна тачка богатих и сиромашних, левих и десних, црних и белих итд.

И није толико битно да ли си верник или атеиста све док припадаш једној широко одређеној националној култури. Отпор једном таквом свођењу сложености ситуације је поготово с десне стране политичког спектра занемарљив, али ни левица се није прославила.

Мејнстрим партије покушавају да задрже либералну реторику и укључе то накострешено, тврдо „ми“ у свој дневни ред, али још увек без јасне визије где ће то све завршити. Историчари све више говоре о оживљавању 1930-тих, када је све кренуло безазлено, од заједничких окупљања за ручак с кобасицама, пивом и песмама попут оне „Будућност припада нама“.

Можда да поново погледамо филм „Кабаре“?

Реља Кнежевић