Otkrivamo: Sudovi popravljaju ažurnost u krivičnom gonjenju

Po zvaničnim, javno dostupnim podacima, iznetim u Godišnjem izveštaju o radu sudova za 2016. godinu, lane su u višim sudovima od ukupno rešena 14.322 predmeta, zastarela 22, u 2015. godini je zastarelo 27 od ukupno rešenih 9.066, a 2014. – 29 predmeta od 6.664 ukupno rešena u višim sudovima.

U osnovnim sudovima su 2016. godine od 46.136 krivičnih predmeta koji su rešeni zastarela 192, dok je godinu ranije zastarelo 827 predmeta, a u 2014. godini 726 od ukupno rešenih predmeta.

Predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević, u pomneutom izveštaju iznosi mišelje da „broj zastarelih predmeta nije zabrinjavajući jer je očigledno, kao i ranijih godina, da je najveći broj predmeta zastareo u osnovnim sudovima, koji sude za krivična dela za koja je zaprećena blaža kazna, pa su i rokovi zastarelosti kraći”. 

Dobri su i ovogodišnji pokazatelji, ali čini se da bi mogli pasti u senku prekjučerašnjeg podatka da je zastarelo gonjenje Darka Šarića u slučaju iz 2007. godine, kada je u hrvatskom konzulatu u Bosni i Hercegovini, na osnovu lažnih ličnih dokumenta dobio pasoš na lažno ime, zbog čega je optužen za krivično delo navođenja na overavanje neistinitog sadržaja.

Institut zastarelosti krivičnog gonjenja i izvršenja kazne podrazumeva zakonom utvrđene rokove, posle kojih se krivični postupak ne može više voditi, odnosno kazna izvršiti, jer njihovom zastarelošću, po sili zakona, državni organi gube pravo na to. Pravni stručnjaci smatraju da su u našem zakoniku ti rokovi zastarelosti dobro odmereni, a krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju.

Bivši sudija, sada advokat, Đorđe Kalanj kaže da se, kada je reč o zastarevanju, kao važnom institutu krivičnog prava, prvenstveno vodilo računa o tome da svaki građanin ima pravnu sigurnost, u smislu da se krivični ili prekršajni postupak ne može voditi beskonačno, već da postoje rokovi u kojima može biti pokrenut, odnosno okončan.  

„Znači, osim pravne sigurnosti koju svaki građnin ima kroz zakonom određene rokove relativne i apsolutne zastarelosti, s druge strane se obavezuju organi u postupku da u skladu s tim rokovima i preduzimaju procesne radnje i donose odluke“, ističe Kalanj.

Krive i sudije

Đorđe Kalanj napominje da, nažalost, i nedovoljna ažurnost pojedinih sudija dovodi do zastarevanja.

„Međutim, koliko sam upoznat, pooštrene su sankcije za tu vrstu povrede pravilnika o disciplini koji se odnosi na sudije, kada je očigledno da je do zastarevanja došlo zbog nemara sudije“, napominje Kalanj. 

Zakonom predviđeni rokovi zastarelosti krivičnog gonjenja teku od dana izvršenja krivičnog dela, a rokovi zastarelosti izvršenja kazne od dana pravosnažnosti presuda. Ti rokovi su relativni i produžava ih svaka obustava ili prekid.

„Dakle, zastara pruža pravnu sigurnost jer isključuje zloupotrebe organa nadležnih za pokretanje postupka.“

On smatra da je za svaku osobu, ako je bila nevino procesuirana, ishod kroz zastaru postupka nepravičan, kao i za oštećene ukoliko se protiv lica za koje su postojali dokazi da je krivično delo izvršilo, postupak okonča zastarevanjem.

Brojni su razlozi i okolnosti koji mogu uticati na dužinu postupka, počev od proteka vremena od otkrivanja dela i potencijalnog učinioca, dužine istrage, trajanja postupka sudske provere optužnice, zatim (ne)dostupnost okrivljenog. Od velikog uticaja mogu biti i česte promene zakona, koje mogu biti takve da se postupci više puta vraćaju formalno na početak, pa promene u sastavu sudskih veća, ponavljanje suđenja posle ukinutih presuda po redovnim ili vanrednim pravnim lekovima, ili nakon što okrivljeni koji je bio u bekstvu postane dostupan.

Krivičnim zakonikom Srbije predviđeno je da je za dela za koja je propisana kazna zatvora do godine, ili novčana kazna, rok zastarelosti dve godine, a dela za koja je kao maksimalna propisana kazna zatvora preko godinu zastarevaju posle tri godine.

Gonjenje za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora preko tri godine zastareva protekom roka od pet godina, a za dela za koja je kazna zatvora preko pet godina – protekom deset godina. Za krivična dela za koja je zaprećeno preko deset godina zatvora, rok zastarelosti je petnaest godina, dok je rok zastarelosti od dvadeset godina propisan za dela za koja je zaprećeno preko 15  godina, kao i od 30 do 40 godina zatvora.

Apsolutna zastarelost gonjenja nastupa posle proteka duplog vremena najviše kazne predviđene zakonom za neko krivično delo.Zakon je predvideo rok zastare od dve godine za izvršenje kazne zatvora do godinu dana, novčane kazne, oduzimanja vozačke dozvole i kazne rada u javnom interesu, od dana pravosnažnosti presuda kojima su utvrđene.

Izvršenje kazne preko godine zatvora zastareva protekom tri godine, a kazne preko tri godine zatvora – protekom pet godina. Rok zastare izvršenja kazne protekom deset godina od pravosnažnosti presude kojom je izrečena, predviđen je za preko pet godina zatvora, dok kazne preko deset godina zatvora zastarevaju posle 15 godina.

Izvršenje kazne zatvora preko 15 godina zastareva protekom roka od 20 godina, dok 25 godina od pravosnažnosti presude zastareva izvršenje kazne od 30 do 40 godina zatvora.

Apsolutna zastarelost izvršenja kazne nastupa u svakom slučaju protekom dvostrukog roka relativne zastarelosti. 

Kraći rokovi zastarelosti uvek su vezani za skraćeni postupak, za lakša krivična dela za koja su zaprećene blaže kazne.

Institut zastarelosti, kako navode pravnici, temelji se na pravnom postulatu proisteklom iz prakse da, usled proteka nesrazmerno veoma dugog perioda od nekog krivičnog dela, postaje bespredmetna svrha vođenja krivičnog postupka i izricanja krivičnih sankcija.  

J. Jakovljević