Откривамо: Судови поправљају ажурност у кривичном гоњењу

По званичним, јавно доступним подацима, изнетим у Годишњем извештају о раду судова за 2016. годину, лане су у вишим судовима од укупно решена 14.322 предмета, застарела 22, у 2015. години је застарело 27 од укупно решених 9.066, а 2014. – 29 предмета од 6.664 укупно решена у вишим судовима.

У основним судовима су 2016. године од 46.136 кривичних предмета који су решени застарела 192, док је годину раније застарело 827 предмета, а у 2014. години 726 од укупно решених предмета.

Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић, у помнеутом извештају износи мишеље да „број застарелих предмета није забрињавајући јер је очигледно, као и ранијих година, да је највећи број предмета застарео у основним судовима, који суде за кривична дела за која је запрећена блажа казна, па су и рокови застарелости краћи”. 

Добри су и овогодишњи показатељи, али чини се да би могли пасти у сенку прекјучерашњег податка да је застарело гоњење Дарка Шарића у случају из 2007. године, када је у хрватском конзулату у Босни и Херцеговини, на основу лажних личних документа добио пасош на лажно име, због чега је оптужен за кривично дело навођења на оверавање неистинитог садржаја.

Институт застарелости кривичног гоњења и извршења казне подразумева законом утврђене рокове, после којих се кривични поступак не може више водити, односно казна извршити, јер њиховом застарелошћу, по сили закона, државни органи губе право на то. Правни стручњаци сматрају да су у нашем законику ти рокови застарелости добро одмерени, а кривична дела ратних злочина не застаревају.

Бивши судија, сада адвокат, Ђорђе Калањ каже да се, када је реч о застаревању, као важном институту кривичног права, првенствено водило рачуна о томе да сваки грађанин има правну сигурност, у смислу да се кривични или прекршајни поступак не може водити бесконачно, већ да постоје рокови у којима може бити покренут, односно окончан.  

„Значи, осим правне сигурности коју сваки грађнин има кроз законом одређене рокове релативне и апсолутне застарелости, с друге стране се обавезују органи у поступку да у складу с тим роковима и предузимају процесне радње и доносе одлуке“, истиче Калањ.

Криве и судије

Ђорђе Калањ напомиње да, нажалост, и недовољна ажурност појединих судија доводи до застаревања.

„Међутим, колико сам упознат, пооштрене су санкције за ту врсту повреде правилника о дисциплини који се односи на судије, када је очигледно да је до застаревања дошло због немара судије“, напомиње Калањ. 

Законом предвиђени рокови застарелости кривичног гоњења теку од дана извршења кривичног дела, а рокови застарелости извршења казне од дана правоснажности пресуда. Ти рокови су релативни и продужава их свака обустава или прекид.

„Дакле, застара пружа правну сигурност јер искључује злоупотребе органа надлежних за покретање поступка.“

Он сматра да је за сваку особу, ако је била невино процесуирана, исход кроз застару поступка неправичан, као и за оштећене уколико се против лица за које су постојали докази да је кривично дело извршило, поступак оконча застаревањем.

Бројни су разлози и околности који могу утицати на дужину поступка, почев од протека времена од откривања дела и потенцијалног учиниоца, дужине истраге, трајања поступка судске провере оптужнице, затим (не)доступност окривљеног. Од великог утицаја могу бити и честе промене закона, које могу бити такве да се поступци више пута враћају формално на почетак, па промене у саставу судских већа, понављање суђења после укинутих пресуда по редовним или ванредним правним лековима, или након што окривљени који је био у бекству постане доступан.

Кривичним закоником Србије предвиђено је да је за дела за која је прописана казна затвора до године, или новчана казна, рок застарелости две године, а дела за која је као максимална прописана казна затвора преко годину застаревају после три године.

Гоњење за кривична дела за која је предвиђена казна затвора преко три године застарева протеком рока од пет година, а за дела за која је казна затвора преко пет година – протеком десет година. За кривична дела за која је запрећено преко десет година затвора, рок застарелости је петнаест година, док је рок застарелости од двадесет година прописан за дела за која је запрећено преко 15  година, као и од 30 до 40 година затвора.

Апсолутна застарелост гоњења наступа после протека дуплог времена највише казне предвиђене законом за неко кривично дело.Закон је предвидео рок застаре од две године за извршење казне затвора до годину дана, новчане казне, одузимања возачке дозволе и казне рада у јавном интересу, од дана правоснажности пресуда којима су утврђене.

Извршење казне преко године затвора застарева протеком три године, а казне преко три године затвора – протеком пет година. Рок застаре извршења казне протеком десет година од правоснажности пресуде којом је изречена, предвиђен је за преко пет година затвора, док казне преко десет година затвора застаревају после 15 година.

Извршење казне затвора преко 15 година застарева протеком рока од 20 година, док 25 година од правоснажности пресуде застарева извршење казне од 30 до 40 година затвора.

Апсолутна застарелост извршења казне наступа у сваком случају протеком двоструког рока релативне застарелости. 

Краћи рокови застарелости увек су везани за скраћени поступак, за лакша кривична дела за која су запрећене блаже казне.

Институт застарелости, како наводе правници, темељи се на правном постулату проистеклом из праксе да, услед протека несразмерно веома дугог периода од неког кривичног дела, постаје беспредметна сврха вођења кривичног поступка и изрицања кривичних санкција.  

Ј. Јаковљевић