Osećaj bespomoćnosti i nasilje lako vode do droge

Sa čime se susreću na terenu, koje droge se najčešće koriste, na koji način razgovaraju sa zavisnicima i šalju ih na rehabilitaciju, kao i šta se dešava nakon tog procesa, bile su samo neke teme koje je predočio „Restart”, a tom prilikom su i od prisutnih dobili savete i sugestije o tome kako mogu unaprediti svoj rad.

– Naše udruženje su osnovali bivši zavisnici i oni koji su se susreli s tim problemom – na samom početku objasnio je jedan od osnivača „Restarta” Boris Štrbac. – Naš cilj je da motivišemo i podižemo entuzijazam zavisnika da rešenje postoji i da je sloboda sjajna stvar. Takođe, pokušavamo i da utičemo na menjanje zakona, budući da u Statutu Svetske zdravstvene organizacije, nažalost, piše da je bolest zavisnosti neizlečiva.

Međutim, da drogiranje i eksperimentisanje s psihoaktivnim supstancama ima ozbiljne posledice, kao i da, kada dostigneš ponovni nivo slobode nakon uspešne rehabilitacije, i dalje postoje neke posledice koje nikad neće moći da se poprave, istakla je Kristina Kostić iz „Restarta”, koja je takođe bivša zavisnica.

– Ja, kao persona, slabiji sam od heriona – priseća se Štrbac. – Tada sam imao stav da sam popularan jer imam narkotike kod sebe, a onda sam došao do toga da sam imao unutrašnji osećaj da mi se život gasi.

Iako je na tribini bilo desetak učesnika, mlađi deo publike, pretežno srednjoškolci, aktivno je učestvovao, dajući ideje o tome kako doprineti društvu i pomoći u prevenciji, ali i onda kada za nekoga znaju da je ozbiljnije zakoračio u svet narkotika.

Kada se zavisnik odluči na rehabilitaciju, „Restart” nudi mogućnost odabira lečenja, budući da sarađuju s različitim centrima, komunama, zajednicama i ustanovama koje se time bave. Činjenica je da oni koji se nisu stopostotno odlučili da se izleče, biraju medicinski način rehabilitacije, u okviru koje dobijaju metadon kao legalan narkotik. S druge strane, oni koji su rešeni da se jednom za svagda oslobode narkomanskih stega, pre se odluče da odu u neku komunu ili zajednicu, gde je odvikavanje isključivo na prirodnoj bazi bez ikakvih lekova.

– Problem je kompleksan i čoveku koji je uspeo da se izleči i rehabilituje, povratak u društvo nije lak – kaže Boris Štrbac iz „Restarta”. – Sistemska rešenja u našoj državi ne postoje, nego se sve svodi na pojedince ili organizacije koje pružaju određene usluge koje bivši zavisnik može tražiti. Ali, iz tog nedostatka sistemskog rešenja, mnoge gubimo i mnogi se vraćaju starim navikama. Nedostaje nam u sistemu neko ko će da prihvati te ljude, da proceni njihovo oporavak, uvidi koje su posledice, naročito što se tiče zaposlenja i obrazovanja. Moj apel je da se ljudi, koji mogu da donesu odluke i mogu da utiču na društvo, više time pozabave jer mnogo mladih života gubimo kroz zloupotrebu droga i nerešavanje tog problema.

– Mislim da je problem u lošoj socijalizaciji – rekla je učenica trećeg razreda Medicinske škole „7. april” Marina Đurić. – Dosta ljudi koje poznajem imaju iskustva u korišćenju psihoaktivnih supstanci. Počinju da eksperimentišu jer žele da pronađu novi deo sebe, a ne znaju u čemu da se traže, u kojem smeru da idu. Onda dođu u situaciju da rade ono što radi određeno društvo. Takođe, mladi nisu upućeni, ne znaju šta sve ima u ponudi. Ali, čini mi se da se stvari menjaju nabolje.

Još neki razlozi zbog koji se mladi odlučuju na „bezazleno” eksperimentisanje jesu osećaj besmisla, dosada, problemi u porodici, zlostavljanje i nasilje, socijalni problemi, ali i kriza identiteta.

Pojedini mladi koji su prisustvovali tribini istakli su značaj edukacije, odnosno prevencije, na šta „Restart” i stavlja akcenat jer kroz lična iskustva žele da utiču na druge, objašnjavajući im da ih droga i takav zavisnički život neće odvesti na dobar put.

– Ali, promocija koja se organizuje u školama nije dovoljna – predočila je Marina. – Mladi nisu zainteresovani. Mnogi se i boje da kažu svoje stavove, svoja interesovanja jer zbog toga budu žrtva vršnjačkog nasilja.

Međutim, evidentno je da se „Restartu” sve više javljaju roditelji koji primećuju problem kod svojih tinejyera. Stoga Boris ističe i važnost komuniciranja s porodicom, koja u 80 odsto slučajeva poslednja sazna šta im se s decom dešava, kao i sa školskim psiholozima kada se neko nađe u ulozi posmatrača koji želi da pomogne svom vršnjaku kog vidi da zalazi u problem.

– Sve češće se susrećemo sa stavovima mladih koji nam zvuče i deluju kao da ih je nemoguće rešiti i promeniti – naglašava Štrbac. – Kao da omladina nema strah i svesno bira problem. Zato je veoma bitno da stavimo akcenat na to da i roditelji znaju o drogama, posledicama, da umeju da prepoznaju ponašanja, kako da pomognu svojoj deci, na koji način da razgovaraju s njima, koji stav da zauzmu da bi pomogli mladom čoveku da izađe iz toga i da nastavi normalno da funkcioniše.

L. Radlovački