Tajni život Nika Kejva

U svom autopoetičkom tekstu “Tajni život ljubavne pesme”, koji Letopis prenosi, Kejv se poziva na Lorkino objašnjenje reči duende, mračne i neobjašnjive tuge koja nastanjuje samo srce određenih umetničkih dela. Po njegovim rečima, u savremenoj rok muzici, domenu u kome i on deluje, muzika ređe nastoji da u svojoj duši, nemirnoj i ustreptaloj obuhvati tugu o kojoj Lorka govori.

- Uzbuđenje,često, bes- ponekad, ali istinsku tugu, retko. Bob Dilan ju je oduvek imao. Lenard Koen barata isljučivo njom. Ona progoni Van Morisona poput crnog psa, a on premda se trudi, ne uspeva da joj umakne. Tom Vejts i Nil Jang umeju da je prizovu. Moji prijatelji The Dirty Three imaju je u izobilju, ali čini se da je duende suviše nežan da preživi kompulzivnu modernost muzičke industrije- navodi Kejv.

Njegov umetnički život vrti se, kako kaže, oko želje ili preciznije potrebe da izrazi razna osećanja gubitka i čežnje.

- Lepo mi je da budem tužan - kaže Kejv.- Jer je ostatak, odbačen u ovoj potrazi- same pesme, moj kvarni porod tužnih očiju - stub podrške koji me na sebi svojstven način štiti, teši i drži u životu.

Letopis donosi i tekst Zoe Alderton, australijske teoretičarke čija su polja interesovanja religija u savremenoj umetnosti i stvaralaštvo Nika Kejva, a piše o njegovom putovanju od anglikanskog boga do Hrista stvaraoca. Po njenim rečima, uprkos njegovim atipičnim teološkim zaključcima i averziji prema institucionalizovanoj veri, koreni Kejvove potrage za identitetom nalaze se u tuzi i uzdizanju spram svega svakodnevnog posredstvom duhovnog pristupa pisanoj reči.

O Kejvovim ljubavnim pesmama piše Violeta Mitrović, koja je pažnju posvetila i iskustvu na prevođenju njegovih pesama koje otvaraju ovaj broj Letopisa. Rad na prevodu svakog od ovih jedanaest pesničkih dragulja, kako piše, zahtevao je najpre intenzivno stapanje njenog čitalačkog bića sa materijom pesme, dovođenje njegove senzibilnosti do hiperestetizovanog stanja, one receptivne tačke ključanja u kojoj se sve što postoji rastače i nestaje osim pesme, jedine i konačne. O Kejvovim proznim delima pisao je Igor Cvijanović ističući da ona ostaju važan deo slagalice autentične vizije sveta.

Kejvov rad na filmu, ispred i iza kamere predstavio je Davor Pavlović posebno predstavljajući tri dugometražna ostvarenja posvećena “princu tame” u kojima je pokazao tri različita lica. Najnoviji, “One more time with feeling” Endrua Dominika ima posebnu težinu i nosi specifične emocije kao i Kejvov album “Skeleton Tree” jer je povezan sa njegovom tragedijom i pogibijom sina Artura.

N. Popov