Тајни живот Ника Кејва
Темат новембарског броја Летописа Матице српске (књига 500, свеска 5) под називом “И ам the цаптаин оф my паин” посвећен је аустралијском рок музичару Нику Кејву, једном од најпопуларнијих кантаутора данашњице, који је крајем прошлог месеца четврти пут приредио незаборавни концерт у Београду.
У свом аутопоетичком тексту “Тајни живот љубавне песме”, који Летопис преноси, Кејв се позива на Лоркино објашњење речи дуенде, мрачне и необјашњиве туге која настањује само срце одређених уметничких дела. По његовим речима, у савременој рок музици, домену у коме и он делује, музика ређе настоји да у својој души, немирној и устрепталој обухвати тугу о којој Лорка говори.
- Узбуђење,често, бес- понекад, али истинску тугу, ретко. Боб Дилан ју је одувек имао. Ленард Коен барата исључиво њом. Она прогони Ван Морисона попут црног пса, а он премда се труди, не успева да јој умакне. Том Вејтс и Нил Јанг умеју да је призову. Моји пријатељи The Dirty Three имају је у изобиљу, али чини се да је дуенде сувише нежан да преживи компулзивну модерност музичке индустрије- наводи Кејв.
Његов уметнички живот врти се, како каже, око жеље или прецизније потребе да изрази разна осећања губитка и чежње.
- Лепо ми је да будем тужан - каже Кејв.- Јер је остатак, одбачен у овој потрази- саме песме, мој кварни пород тужних очију - стуб подршке који ме на себи својствен начин штити, теши и држи у животу.
Летопис доноси и текст Зое Алдертон, аустралијске теоретичарке чија су поља интересовања религија у савременој уметности и стваралаштво Ника Кејва, а пише о његовом путовању од англиканског бога до Христа ствараоца. По њеним речима, упркос његовим атипичним теолошким закључцима и аверзији према институционализованој вери, корени Кејвове потраге за идентитетом налазе се у тузи и уздизању спрам свега свакодневног посредством духовног приступа писаној речи.
О Кејвовим љубавним песмама пише Виолета Митровић, која је пажњу посветила и искуству на превођењу његових песама које отварају овај број Летописа. Рад на преводу сваког од ових једанаест песничких драгуља, како пише, захтевао је најпре интензивно стапање њеног читалачког бића са материјом песме, довођење његове сензибилности до хиперестетизованог стања, оне рецептивне тачке кључања у којој се све што постоји растаче и нестаје осим песме, једине и коначне. О Кејвовим прозним делима писао је Игор Цвијановић истичући да она остају важан део слагалице аутентичне визије света.
Кејвов рад на филму, испред и иза камере представио је Давор Павловић посебно представљајући три дугометражна остварења посвећена “принцу таме” у којима је показао три различита лица. Најновији, “Оне море тиме with феелинг” Ендруа Доминика има посебну тежину и носи специфичне емоције као и Кејвов албум “Скелетон Трее” јер је повезан са његовом трагедијом и погибијом сина Артура.
Н. Попов