Nekadašnji štićenik Dečjeg sela uspešan preduzetnik

„Rođen sam u Rumi, ali sam nakon razvoda roditelja, koji su bili alkoholičari, smešten u hraniteljsku porodicu u Irigu“, priča Milomir.“Tamo sam doživljavao pakao, ali mi kao detetu niko nije verovao. Znao sam da prepešačim tri sela kako bih stigao do tate, koji bi uzeo kaiš i prebio me zbog toga. Lutajući od kuće do kuće, gde god bi me primili, dospeo sam tako u Novi Sad. S ulice me je policija privela u prihvatnu stanicu Dečjeg sela, u Ulici Zmaj Ognjena Vuka. Stariji maloletnici bez roditeljskog staranja koji su tamo boravili toliko su me lepo prihvatili da sam odlučio da će to biti moja sigurna kuća.“

Iako je odatle vraćen u hraniteljsku porodicu, posle nekog vremena ponovo je pobegao, odlučan u nameri da nađe mesto koje mu je priraslo srcu.

„U Vrdniku sam upoznao momke, koji su me primili u svoj dom na dva dana. Ispričao sam im o mestu gde ima mnogo dece, ne znajući da je to Dečje selo. Pomogli su mi odvevši me u Centar za socijalni rad, gde sam rekao da neću više da budem ni kod tate, ni u hraniteljskoj porodici, i gde god da me stave, ja ću pobeći. Želim samo u Dečje selo“, priča naš sagovornik.

U to vreme, prihvatni centri u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici udomljavali su oko 300 dece. Među mnogobrojnim vaspitačima bilo je i dobrih, i onih koji nisu poštovali kodekse svoje profesije.

„Sećam se divnih ljudi koji su nas gledali kao svoju decu“, pokojne Ljilje Subotić, Snežane Vrdoljak, vozača Tome, kuvara Duleta i Steve, što su nam davali hranu i posle obroka, ali i onih koji nisu zaslužili da to rade“, dodaje Milomir. „Kažnjavani smo i za najmanje prestupe. Bilo je dovoljno da se zaigramo pa zakasnimo sat vremena da bi nas jedan od njih uhvatio za zulufe i bukvalno odigao od zemlje. Nama deci je bilo bitno samo da se igramo i da budemo zajedno, jer smo tako zaboravljali koliko nam fali roditeljska ljubav. Ako sam išta tamo naučio, to je da dete nikad ne treba udariti. Danas, kao samohrani roditelj, svom sinu želim sve da pružim, pa makar ga i razmazio.“

Poštenje se isplati 

Iako je u mladosti bio okružen lošim momcima, Milomir nikada nije krenuo stranputicom. Cilj mu je bio samo da radi i bude slobodan.

„Moja je želja da zahvalim ljudima koji su verovali u mene i pomogli mi da otvorim svoj lokal“, kaže Milomir Jocić. „Zahvalnost dugujem Igoru iz Ledinaca, kod kojeg sam nekad radio, Jugoslavu, vlasniku firme „Arista” koja snabdeva kvascem, a najviše osobi bez koje ne bi ništa bilo, Ćazimu Hoyaju, vlasniku novosadske pekare „Primera” i zrenjaninske „Klas plus”. Trebalo je da prođe oko godinu i po dana kako bi stekao u mene poverenje, toliko da nije morao obilaziti radnju. On je dobar čovek koji voli radne i poštene ljude i nisam jedini kojem je izašao u susret. Kad pričam o tome, niko mi ne veruje. Recimo, dva dana pred moj odlazak na godišnji odmor spakovao mi je novac u vrednosti dve plate i rekao: „Ovo te firma časti za more”. Isto tako, kad sam izrazio želju da kupim auto, zamolio sam ga da mi pomogne da podignem kredit. Nije postavio nikakvo pitanje, samo je izvadio 3.000 evra i dao mi na pozajmicu.“

Često naizgled nevažni događaji budu presudni. Tako je jedan skroman ali lep gest odredio poziv našeg sagovornika.

„Još mi je jasna slika kako bosonog prolazim pored bioskopa „Arena”, gde se nalazila pekara“, priseća se Milomir.“Ušao sam, zatražio kiflu i žena mi ju je poklonila. Mislim da sam tada, iako sam spavao na ulici, odlučio šta ću raditi u životu.“

U Dečjem selu nije završio srednju školu, ali se ne kaje jer je već sa 16 godina počeo da radi u pekari. Stekao je zanat koji voli i sada dobro poznaje.

„Žao mi je samo što nisam posvetio sportu. Voleo sam fudbal i trenirao ga, međutim, nisam imao zrelu glavu pored sebe koja će me pogurati, pohvaliti, iskritikovati, dakle sve ono što treba nekom detetu u tim godinama. Kad sam sa 18 izašao iz Dečjeg sela, imao sam dve torbe u rukama i pitao se hoću li pravo, levo ili desno. Otišao sam u Beograd kod drugara, takođe štićenika iz Sremske Kamenice“, priča Milomir.

U prihvatnoj stanici izbegličkog kampa u Žarkovu, gde se nalazio njegov prijatelj, ostao je samo nedelju dana jer nije bilo dovoljno mesta za sve, te je završio na klupi u Karađorđevom parku, dok se kišnim danima sklanjao u obližnji napušteni beli moskvič. Kada se zaposlio u pekari, kao pomoćni radnik, nije hteo da kaže kako nema krov nad glavom. Tek je od prve polovine plate iznajmio sobu u naselju Fontana na Novom Beogradu. Zaradu u pekari dopunjavao je poslom na hipodromu, gde je čistio štale.

„Za svakog ko želi da radi ima posla. Važno je biti čista obraza i vredan jer sve to neko vidi“, zaključuje Milomir.

S. Milačić