Некадашњи штићеник Дечјег села успешан предузетник

„Рођен сам у Руми, али сам након развода родитеља, који су били алкохоличари, смештен у хранитељску породицу у Иригу“, прича Миломир.“Тамо сам доживљавао пакао, али ми као детету нико није веровао. Знао сам да препешачим три села како бих стигао до тате, који би узео каиш и пребио ме због тога. Лутајући од куће до куће, где год би ме примили, доспео сам тако у Нови Сад. С улице ме је полиција привела у прихватну станицу Дечјег села, у Улици Змај Огњена Вука. Старији малолетници без родитељског старања који су тамо боравили толико су ме лепо прихватили да сам одлучио да ће то бити моја сигурна кућа.“

Иако је одатле враћен у хранитељску породицу, после неког времена поново је побегао, одлучан у намери да нађе место које му је прирасло срцу.

„У Врднику сам упознао момке, који су ме примили у свој дом на два дана. Испричао сам им о месту где има много деце, не знајући да је то Дечје село. Помогли су ми одвевши ме у Центар за социјални рад, где сам рекао да нећу више да будем ни код тате, ни у хранитељској породици, и где год да ме ставе, ја ћу побећи. Желим само у Дечје село“, прича наш саговорник.

У то време, прихватни центри у Новом Саду и Сремској Каменици удомљавали су око 300 деце. Међу многобројним васпитачима било је и добрих, и оних који нису поштовали кодексе своје професије.

„Сећам се дивних људи који су нас гледали као своју децу“, покојне Љиље Суботић, Снежане Врдољак, возача Томе, кувара Дулета и Стеве, што су нам давали храну и после оброка, али и оних који нису заслужили да то раде“, додаје Миломир. „Кажњавани смо и за најмање преступе. Било је довољно да се заиграмо па закаснимо сат времена да би нас један од њих ухватио за зулуфе и буквално одигао од земље. Нама деци је било битно само да се играмо и да будемо заједно, јер смо тако заборављали колико нам фали родитељска љубав. Ако сам ишта тамо научио, то је да дете никад не треба ударити. Данас, као самохрани родитељ, свом сину желим све да пружим, па макар га и размазио.“

Поштење се исплати 

Иако је у младости био окружен лошим момцима, Миломир никада није кренуо странпутицом. Циљ му је био само да ради и буде слободан.

„Моја је жеља да захвалим људима који су веровали у мене и помогли ми да отворим свој локал“, каже Миломир Јоцић. „Захвалност дугујем Игору из Лединаца, код којег сам некад радио, Југославу, власнику фирме „Ариста” која снабдева квасцем, а највише особи без које не би ништа било, Ћазиму Hoyaju, власнику новосадске пекаре „Примера” и зрењанинске „Клас плус”. Требало је да прође око годину и по дана како би стекао у мене поверење, толико да није морао обилазити радњу. Он је добар човек који воли радне и поштене људе и нисам једини којем је изашао у сусрет. Кад причам о томе, нико ми не верује. Рецимо, два дана пред мој одлазак на годишњи одмор спаковао ми је новац у вредности две плате и рекао: „Ово те фирма части за море”. Исто тако, кад сам изразио жељу да купим ауто, замолио сам га да ми помогне да подигнем кредит. Није поставио никакво питање, само је извадио 3.000 евра и дао ми на позајмицу.“

Често наизглед неважни догађаји буду пресудни. Тако је један скроман али леп гест одредио позив нашег саговорника.

„Још ми је јасна слика како босоног пролазим поред биоскопа „Арена”, где се налазила пекара“, присећа се Миломир.“Ушао сам, затражио кифлу и жена ми ју је поклонила. Мислим да сам тада, иако сам спавао на улици, одлучио шта ћу радити у животу.“

У Дечјем селу није завршио средњу школу, али се не каје јер је већ са 16 година почео да ради у пекари. Стекао је занат који воли и сада добро познаје.

„Жао ми је само што нисам посветио спорту. Волео сам фудбал и тренирао га, међутим, нисам имао зрелу главу поред себе која ће ме погурати, похвалити, искритиковати, дакле све оно што треба неком детету у тим годинама. Кад сам са 18 изашао из Дечјег села, имао сам две торбе у рукама и питао се хоћу ли право, лево или десно. Отишао сам у Београд код другара, такође штићеника из Сремске Каменице“, прича Миломир.

У прихватној станици избегличког кампа у Жаркову, где се налазио његов пријатељ, остао је само недељу дана јер није било довољно места за све, те је завршио на клупи у Карађорђевом парку, док се кишним данима склањао у оближњи напуштени бели москвич. Када се запослио у пекари, као помоћни радник, није хтео да каже како нема кров над главом. Тек је од прве половине плате изнајмио собу у насељу Фонтана на Новом Београду. Зараду у пекари допуњавао је послом на хиподрому, где је чистио штале.

„За сваког ко жели да ради има посла. Важно је бити чиста образа и вредан јер све то неко види“, закључује Миломир.

С. Милачић