Odbrana književnosti i njeni (budući) dani
Nastavljajući svoja dnevnička čitanja, kao specifičan vid odbrane same književnosti o mogućnosti njenog promišljanja u ovim “nečitalačkim vremenima”, Milan R. Simić u knjizi “Dnevnik čitaoca 2” (Agora, 2017) nastavlja svoje strasne razgovore sa knjigama koje su obeležile 21. vek...
"“Dnevnik čitaoca 2” je književna kolekcija sačinjena od četrdesetak kritika i eseja, možemo reći i rasprava o književnim temama publikovanih tokom prethodnih sedam godina u domaćim štampanim medijima. To su tekstovi o romanima, zbirkama priča, o sveukupnim stvaralaštvima naših najostvarenijih pisaca, ali i o zbirkama eseja i jednom filozofskom pismu. Ovim tekstovima o “velikim pričama”, želeo sam da izbrišem granice između dela omiljenih pisaca i da ih sklopim u svoju “malu priču”. Da postanu moja „putujuća biblioteka“...", kaže Simić.
A kojim se to knjigama i autorima radujete, kao kritičar, ali i kao strasni čitala?
"Nekom prilikom rekao sam da se, kao čitalac - pisac, družim samo sa srodnim piscima, druge i ne primećujem. Moje pravo koje maksimalno koristim. I ne razumem pisce koji - čuj! - nemaju uzor. Do neba, štono kažu, radujem se romanima Radovana Belog Markovića, upravo sam „prošao“ kroz njegovu „Plavu kapiju“. Vraćam se često knjigama “učitelja” Milenka Pajića, najpre Bibliji postmodernizma – romanu “Put u Vavilon”. Rado čitam knjige Milisava Savića, divim se Bugarčićevoj hrabrosti, poštujem nezaborav Filipa Davida i Mirka Demića, i... Slavim monografiju Milivoja Pavlovića o delu Danila Kiša, učim se pisanju iz zbirki eseja Draška Ređepa, Radivoja Mikića, nenadmašnog Jovice Aćina, Zbirku eseja „Visoka voltaža“ Vide Ognjenović doživeo sam kao putokaz tekstovima dnevničkog tipa. Odvažno preispitujem pismo filozofa Luke Prošića. Da, uživam čitajući njihove skrivalice: Pištalovom pismu Andriću odgovorio sam pismom Pištalu. „Nosim“ u sebi Halilovićev roman „Ako dugo gledaš u ponor“. U sopstveni književni svet ugradio sam i roman Save Damjanova".
Pa, neko bi rekao, baš “privatan” izbor?
"Tačno, pišući o piscima i njihovim knjigama, ne krijem da to činim s iskrenom naklonošću. Otuda iznosim samo afirmativne, ne i negativne sudove. I, ako sam do sada godinama ponavljao: SLAVA ČITANJU, posle pojave Dnevnika čitaoca 1 i 2 (prvi Dnevnik posvećen je delima i knjigama stranih pisaca, Agora, 2015), sada mirne duše mogu da kažem SLAVA DOPISIVANJU. O, kakva je to stvaralačka igra? “Dopisivati” knjige naših najostvarenijih pisaca. Naravno, nije lako, ali to zadovoljstvo ravno je smislu postojanja, tako mislim.
Naravno, tekstove ove vrste nije lako pisati. “Upotrebiti“ tuđe književne svetove u sopstveni književni svet a ne misliti sve vreme na tvorce tih svetova, odnosno imati na umu pitanje „šta bi vlasnici svetova rekli“ o svetu koji se prezentuje u novom svetlu, to jeste odgovoran posao. Jer, posle publikovanja, brisanja nema. A kako njihove knjige jesu pisane da traju, tako se trudim da i ovi tekstovi traju. Eto, ipak, nije sve napisano a još manje stoji da je sve dopisano. Književnost je neuništiva, to hoću da kažem".
A dalje, ima li još knjiga i autora o kojima je vredno pisati, tj. dopisivati?
"Poslu nikad kraja. Na radnom stolu nalaze se nove zbirke priča, romani i zbirke eseja Radoslava Petkovića, Vide Ognjenović, Draška Ređepa, Branka Anđiđa, Mihajla Pantića, Gordane Vlahović, zbirka intervjua Dragana Stošića, studija istoričara Miloša Ivanovića („Dobri ljudi“ u srpskoj srednjovekovnoj državi), Zorana Avramovića („Književnici i politika u srpskoj kulturi 1804 – 2014: Lepa duša i Janusovo lice politike „)...
Čitanje ovih, i drugih, knjiga jesu i priprema za predlog (Veliki žiri, nagrada „Meša Selimović“). Nije lako izdvojiti. A prošlo je, eto, deset i više godina od kako sam objavio prvi tekst ove vrste. Bio je posvećen romanu Ernesta Sabata „Tunel“. Ne, iz ovog književnog tunela nema izlaza. Nije mi ni potreban".
Opažanje posebnog tipa
"Kako ni sam ne podnosim takozvanu šablonsku i „profesorsku“ kritiku, tako i knjige ogleda o kojima pišem svakako ne pripadaju takvim rukopisima. Zar tekstovi Jovice Aćina, Vide Ognjenović i Draška Ređepa ne „vise“ između eseja, priče, lirskog zapisa, odnosno opažanja posebnog tipa?
Zar i njihove knjige nisu dopisivanje knjiga o kojima pišu?"
Đorđe Pisarev