Одбрана књижевности и њени (будући) дани

"“Дневник читаоца 2” је књижевна колекција сачињена од четрдесетак критика и есеја, можемо рећи и расправа о књижевним темама публикованих током prеthodnih седам година у домаћим штампаним медијима. То су текстови о романима, збиркама прича, о свеукупним стваралаштвима наших најостваренијих писаца, али и о збиркама есеја и једном филозофском писму. Овим текстовима о “великим причама”, желео сам да избришем границе између дела омиљених писаца и да их склопим у своју “малу причу”. Да постану моја „путујућа библиотека“...", каже Симић.

А којим се то књигама и ауторима радујете, као критичар, али и као страсни читала?

"Неком приликом рекао сам да се, као читалац - писац, дружим само са сродним писцима, друге и не примећујем. Моје право које максимално користим. И не разумем писце који - чуј!  - немају узор. До неба, штоно кажу, радујем се романима Радована Белог Марковића, управо сам „прошао“ кроз његову „Плаву капију“. Враћам се често књигама “учитеља” Миленка Пајића, најпре Библији постмодернизма – роману “Пут у Вавилон”. Радо читам књиге Милисава Савића, дивим се Бугарчићевој храбрости,  поштујем незаборав Филипа Давида и Мирка Демића, и... Славим монографију Миливоја Павловића о делу Данила Киша, учим се писању из збирки есеја Драшка Ређепа, Радивоја Микића, ненадмашног Јовице Аћина, Збирку есеја „Висока волтажа“ Виде Огњеновић доживео сам као путоказ  текстовима дневничког типа. Одважно преиспитујем писмо филозофа Луке Прошића. Да, уживам читајући њихове скривалице: Пишталовом писму Андрићу одговорио сам писмом Пишталу. „Носим“ у себи Халиловићев роман „Ако дуго гледаш у понор“. У сопствени књижевни свет уградио сам и роман Саве Дамјанова".

Па, неко би рекао, баш “приватан” избор?

"Тачно, пишући о писцима и њиховим књигама, не кријем да то чиним с искреном наклоношћу. Отуда износим само афирмативне, не и негативне судове. И, ако сам до сада годинама понављао: СЛАВА ЧИТАЊУ, после појаве Дневника читаоца 1 и 2 (први Дневник посвећен је делима и књигама страних писаца, Агора, 2015), сада мирне душе могу да кажем СЛАВА ДОПИСИВАЊУ. О, каква је то стваралачка игра? “Дописивати” књиге наших најостваренијих писаца. Наравно, није лако, али то задовољство равно је смислу постојања, тако мислим.

Наравно, текстове ове врсте није лако писати. “Употребити“ туђе књижевне светове у сопствени књижевни свет а не мислити све време на творце тих светова, односно имати на уму питање „шта би власници светова рекли“ о свету који се презентује у новом светлу, то јесте одговоран посао. Јер, после публиковања, брисања нема. А  како њихове књиге јесу писане да трају, тако се трудим да и ови текстови трају. Ето, ипак, није све написано а још мање стоји да је све дописано. Књижевност је неуништива, то хоћу да кажем".

А даље, има ли још књига и аутора о којима је вредно писати, тј. дописивати?

"Послу никад краја. На радном столу налазе се нове збирке прича, романи и збирке есеја Радослава Петковића, Виде Огњеновић, Драшка Ређепа, Бранка Анђиђа, Михајла Пантића, Гордане Влаховић, збирка интервјуа Драгана Стошића, студија историчара Милоша Ивановића („Добри људи“ у српској средњовековној држави), Зорана Аврамовића („Књижевници и политика у српској култури 1804 – 2014: Лепа душа и Јанусово лице политике „)...

Читање ових, и других, књига јесу и припрема за предлог (Велики жири, награда „Меша Селимовић“). Није лако издвојити. А прошло је, ето, десет и више година од како сам објавио први текст ове врсте. Био је посвећен роману Ернеста Сабата „Тунел“. Не, из овог књижевног тунела нема излаза. Није ми ни потребан".

Опажање посебног типа

"Како ни сам не подносим такозвану шаблонску и „професорску“ критику, тако и књиге огледа о којима пишем свакако не припадају таквим рукописима. Зар текстови Јовице Аћина, Виде Огњеновић и Драшка Ређепа не „висе“ између есеја, приче, лирског записа, односно опажања посебног типа?

Зар и њихове књиге нису дописивање књига о којима пишу?"

Ђорђе Писарев