Maja Morgenštern zvezda Sinerdži festivala u Novom Sadu
Festival jezičkih manjina sveta “Sinerdži” ima i svoju glumačku zvezdu - Maju Morgenštern, glumicu Državnog jevrejskog pozorišta iz Bukurešta, koje je učestvovalo s predstavom “Dibuk”.
Ova umetnica impresivne pozorišne i filmske karijere, koja obuhvata i holivudsku produkciju i saradnju sa svetski poznatim glumcima i rediteljima, nije igrala u pomenutoj predstavi, ali ju je gledala iz publike i bila podrška svojim kolegama na sceni. Na festivalu “Sinerdži” je bila učesnik juče održanog simpozijuma na temu “Uloga i značaj i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije“.
U pauzi između izlaganja na ovom simpozijumu u Galeriji Matice srpske, Maja Morgenštern je bila na raspolaganju znatiželji novinara. “Želela bih da kažem koliko sam zahvalna i koja nam je čast bila što smo pozvani da otvorimo festival “Sinerdži”. Bilo je to veoma intenzivno i impresivno iskustvo, momenat u kojem smo se okupili i uložili zajednički napor. Nas je bilo preko četrdeset, skoro pedeset učesnika, glumaca koji su uložili napor da se naš jevrejski teatar predstavi ovde, pred vašom publikom”, započela je ovim utiscima maja Morgenštern razgovor sa novinarima.
Vrlo je važno ono što su učesnici otkrili na simpozijumu, kroz susrete sa ljudima iz raznih teatara, koji dolaze iz različitih krajeva sveta, a to je, po rečim Maje Morgenštern, da uprkos socijalnim, političkim, geografskim granicama, i drugim razlikama koje sada postoje, pošto konfiguracija sveta danas postoji ovakva, a nekad je bila drugačija, jako je važno što imaju priliku da izražavaju na sopstvenom jeziku svoja osećanja, i svoju umetnost, što je zapravo i cilj ovog festivala. To je veoma težak cilj, ali je istovremeno i hrabar, smatra Maja Morgenštern, izražavajući nadu da će festival nastaviti u ovom pravcu, bez obzira na bilo kakve poteškoće, na koje naiđe.
“Ovaj festival je dobra prilika za sve nas da se preispitamo i privatno i javno, da pročeprkamo po sebi, ko su naši heroji, a ko su naši neprijatelji danas, ko su naši heroji i neprijatelji bili juče, i šta očekujemo u tom smislu u budućnosti, i da iznađemo načine da se bavimo umetnošću pozorišta koje nije apstraktna, nego je veoma lična. Ona pruža sliku osećanja, mentaliteta, koncepta, i to predstavlja jednu malu revoluciju u sebi svakog od nas. Bez obzira kojom temom se bavimo, ovo su nam zapravo neke lične opcije, društvene i političke. To su stvari koje nas prosto čine da sarađujemo, zajedno stvaramo, a u osnovi toga su humanost, nada i poverenje u umetnost i komunikaciju u umetnosti”, rekla je Maja Morgenštern.
Budući da je Državno jeverejsko pozorište teatar manjinske zajednice, koje mora da vodi računa i o nacionanoj kulturi, pitali smo Maju Morgenštern kako se u takvim okolnostima kreira repertoar.
“Volela bih, i nadam se da je tako, da imamo globalni pogled na stvari, da, kada govorimo o opstanku, s jedne strane čuvamo bogatstvo naše tradicije i da je negujemo u teatru na jidiš jeziku, ali se trudimo, s druge strane, da budemo povezani s modernim teatrom, njegovim oruđem i načinima. Takođe smo zainteresovani za pitanja koja postavlja društveni teatar. Važno je reći i da se posebno trudimo da ohrabrimo, i damo priliku mladim dramaturzima, glumcima, da nađu način da se izraze, i da stvaraju zaista novi teatar. Za mene tradicionalni teatar na jidiš jeziku znači i podrazumeva pevanje, ples, glumu, i pantomimu, s jednom posebnom, rekla bih gorkom vrstom humora”, navela je Maja Morgenštern.
U filmu “Stradanje Hristovo” reditelja Mela Gibsona, Maja Morgenštern glumi Mariju, i podseća da on nije sniman u Holivudu, nego u Evropi, Italiji
“Ali druga produkcija, iz 1996, koju smo snimali sa Harvijem Kajtelom, takođe holivudskim glumcem, “Ulysses’ Gaze” (Uliksov pogled) Tea Angelopulosa, snimana je na lokacijama u Vukovaru, Mostaru, a bili smo i u Beogradu”, kaže Maja Morgenštern.Na pitanje da li više voli teatar ili filmsku umetnost, Maja Morgenštern odgovara da voli i jedno i drugo, što je, kaže, možda očekivani odgovor, ali jeste tako, jer napominje da u osnovi imaju zajedničke korene.
„Kulttura” sa „Sinerdži” festivalskim specijalom
U okviru festivala manjinskih pozorišta “Sinerdži” u Novom Sadu promovisan je novi broj časopisa “Kulttura”, koji izdaje Fondacija „Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture”. Novi broj “Kultture” sadrži i specijal koji je posvećen upravo festivalu “Sinerdži”. No, po rečima Nataše Gvozdenović, urednice časopisa, u fokusu su i Bitef, “Tancplac”, kao i drugi kulturni događaji, kao što su “Piano siti” ili Lubardina izložba u Spomen zbirci Pavla Beljanskog.
I. B.
“Glumiti lik, pričati priču o konfliktu i razrešenju konflikta, nisu toliko različite umetnosti. Naravno da su drugačije forme, načini i modaliteti glumačkog izražavanja na filmu i u teatru, ali postoje i različiti načini igranja u samom pozorištu. I tu imate drugačije stilove, u “komediji del’ arte”, minimalističkom teatru... U suštini se i u jednom i u drugom slučaju radi o tome da treba da udahnete život liku koji glumite, tako da bude uverljiv i da publika poveruje u vašu priču”, objašnjava Maja Morgenštern.
Ona je otkrila i da bi volela više da zna o ovdašnjoj kinematografiji.
“Naravno, svi znaju ko je Emir Kusturica, sećam se i kada je u Kanu dobio “Zlatnu plamu”, koja je tada izmakla Angelopulosu. Ali, volela bih da generalno znam više i o vašem filmu, kao i o vašem pozorištu. Imamo koleginicu u našoj trupi Evgeniju Brendu, koja je iz Srbije. Gledamo da stvaramo što više kontakata, saradnje, i da učimo jedni o drugima. Želela bih da pomenem i jedan projekat koji se zove “Empajer”, i u okviru njega predstavu koja je postavljena u teatru u Berlinu, u kojoj igraju četiri glumice. U ovom trećem delu te trilogije igraju Grkinja, dve Sirijke i ja, i ono po čemu je zanimljiv ovaj projekat jeste to da svi govorimo na svom maternjem jeziku. Jedna Sirijka govori na kurdskom, druga na arapskom jeziku, ja na rumunskom, a grčka glumica na grčkom jeziku. Svaka priča svoju priču, sa svim lepim i lošim stvarima koje su nam se desile u životu, u jednoj svojevrsnoj razmeni kulture i jezika.”
N. Pejčić