Šta pokazuje istraživanje o profilu osuđenika u KPZ Sremska Mitrovica

Iza rešetaka je i 420 osuđenika na kaznu zatvora za krivično delo protiv polne slobode.U javnosti postoji opšte uverenje da u zatvoru borave psihopate. Istraživanja, međutim, pokazuju da u zatvorima ima ljudi s izraženim psihopatskim crtama ličnosti, ali ne u onoj meri u kojoj mislimo i ne više nego što ih ima na slobodi.

Po rečima psihologa Maje Novković, koja u Kazneno-popravnom zavodu „Sremska Mitrovica” radi na tretmanima resocijalizacije osuđenika, danas nema jednoglasnih nalaza kada je u pitanju uloga psihopatskih crta ličnosti u produkciji određenih tipova krivičnih dela.

„Kada ljudi s takvom strukturom ličnosti vrše krivična dela, posebno kada su u pitanju seksualni delikti i ubistva, imaju određene specifične karakteristike, a to je kontrolisana agresivnost“,  kaže Maja Novković.Krivična dela, ukazuje ona, uglavnom su proračunata i postoji umišljaj pri njihovom vršenju.

„Psihopate češće ubijaju osobe s kojima nisu bile bliske, a kada je u pitanju psihopatija i seksualni prestupi, oni koji izdržavaju kaznu zbog počinjenih krivičnih dela protiv polne slobode, ukoliko imaju izraženu psihopatsku strukturu ličnosti, veća je verovatnoća da će imati recidiv“, pojašnjava psiholog Maja Novković.

U Kazneno-popravnom zavodu „Sremska Mitrovica” aktivnosti u koje su uključeni osuđenici su rad, obrazovanje, aktivnosti slobodnog vremena, kao i specijalizovani programi, koji se odnose na konstruktivno rešavanje problema, asertivni treninzi, program koji se bavi upravljanjem emocijama, kontrolom besa i program koji se tiče korekcije recidiva kod seksualnih prestupnika.

Maja Novković ističe da je situacija u zatvorima teška. Po njenim rečima, posao otežava izuzetno veliki broj osuđenih lica.„U proseku, na jednog službenika tretmana dolazi od 100 do 120 osuđenih lica. To je broj koji vas onemogućava da radite onako kako struka zahteva i da na kraju očekujete promene i rezultate rada“, objašnjava ona.Jedini siguran i nepogrešivi odgovor na pitanje da li osuđenici mogu doživeti promenu, jeste onaj koji se tiče njihovih godina.

„Razmišljajući o tome šta se može promeniti kod ljudi koji izdržavaju kaznu zatvora od 40 godina, mogli bismo kazati da je izvesno da će ostariti. Složili bismo se u tome da je promena proces, a ne događaj. Činjenice pokazuju da se neki ljudi promene, neki ne, a ima i onih koji se promene nagore. Ključni faktor promene jeste motivacija za promene, naravno, uz postojanje kapaciteta. Motivacija za promenom može biti strah od povratka u zatvor, međutim, kako izađu iz zatvora, to osećanje postaje sve slabije, a rizično ponašanje sve primamljivije“, pojašnjava Maja Novković.

Neki naučnici tvrde da, kako vreme prolazi, strah od kazne više nema tu ulogu motivatora u promeni ponašanja. Kada prestupnici počine neko krivično delo, najčešće su motivisani dobitima. Malo je onih koji razmišljaju o kazni, a postoje oni, poput dilera droge, koji to što rade shvataju kao rizičan posao i prihvataju taj rizik da će biti uhvaćeni i da će otići na izdržavanje kazne.

Teško do motivacije 



Većinu ljudi interesuje odgovor na pitanje da li je moguće da se osobe koje počine krivično delo teškog ubistva promene, odnosno resocijalizuju.„Resocijalizacija je proces, korigovanje društveno neprihvatljivog ponašanja, a tretman je deo te resocijalizacije.



Tretman u zatvorima počinje kada osuđeni dođe na izdržavanje kazne i sastoji se u tome da otkrijemo uzroke inkriminisanog ponašanja, da suočimo osuđenog s uzrocima, da povećamo njegovu samokritičnost i da jačamo motivaciju za promenom“, kaže Maja Novković, i dodaje „da motivacija za promenom može biti uslovljena strahom od kazne, odnosno mogućim povratkom u zatvor.“

Postoji grupa zločina koja se vrši u afektu, gde je upitna sposobnost racionalnog zaključivnja, i tu je gotovo sigurno da nisu razmišljali o posledicama onoga što čine.Posebno se posmatraju mogućnosti promene „teških klijenata”, pod kojima se podrazumevaju oni s izraženim psihopatskim crtama ličnosti.

„Uverenje stručne javnosti je da je psihopatija veoma otporna na promene i da dugotrajna psihoterapija često ne daje rezultate. Međutim, nova istraživanja pokazuju – što bismo mogli smatrati razlozima za optimizam – da se te crte mogu menjati u toku psiholoških tretmana i da je mali procenat onih koji reaguju negativno na tretman, a dosta bolji rezultati postižu se na mlađem uzrastu, kod adolescenata. Problem u radu s tim klijentima je to što su često s psihopatskom strukturom ličnosti udružene i neke druge simptomatologije, poput drugih poremećaja ličnosti“, ističe Maja Novković.

Većina stručnjaka zastupa stav da nakon izvršene kazne, resocijalizacija i sve što se postigne tretmanom tokom boravka u zatvoru, ne bi trebalo da prestanu, već da pređu u proces koji bi se nastavio i na slobodi.

Mnogi od osuđenika po izlasku iz zatvora suočavaju se s finasijskim, stambenim problemima, ali neretko bivaju i odbačeni od porodice. Stručnjaci su mišljenja da država treba da im omogući da se osposobe i ponovo uključe u normalne životne tokove da po izlasku iz zatvora ne bi činili nova krivična dela.

 

D. Nikolić