Шта показује истраживање о профилу осуђеника у КПЗ Сремска Митровица

Иза решетака је и 420 осуђеника на казну затвора за кривично дело против полне слободе.У јавности постоји опште уверење да у затвору бораве психопате. Истраживања, међутим, показују да у затворима има људи с израженим психопатским цртама личности, али не у оној мери у којој мислимо и не више него што их има на слободи.

По речима психолога Маје Новковић, која у Казнено-поправном заводу „Сремска Митровица” ради на третманима ресоцијализације осуђеника, данас нема једногласних налаза када је у питању улога психопатских црта личности у продукцији одређених типова кривичних дела.

„Када људи с таквом структуром личности врше кривична дела, посебно када су у питању сексуални деликти и убиства, имају одређене специфичне карактеристике, а то је контролисана агресивност“,  каже Маја Новковић.Кривична дела, указује она, углавном су прорачуната и постоји умишљај при њиховом вршењу.

„Психопате чешће убијају особе с којима нису биле блиске, а када је у питању психопатија и сексуални преступи, они који издржавају казну због почињених кривичних дела против полне слободе, уколико имају изражену психопатску структуру личности, већа је вероватноћа да ће имати рецидив“, појашњава психолог Маја Новковић.

У Казнено-поправном заводу „Сремска Митровица” активности у које су укључени осуђеници су рад, образовање, активности слободног времена, као и специјализовани програми, који се односе на конструктивно решавање проблема, асертивни тренинзи, програм који се бави управљањем емоцијама, контролом беса и програм који се тиче корекције рецидива код сексуалних преступника.

Маја Новковић истиче да је ситуација у затворима тешка. По њеним речима, посао отежава изузетно велики број осуђених лица.„У просеку, на једног службеника третмана долази од 100 до 120 осуђених лица. То је број који вас онемогућава да радите онако како струка захтева и да на крају очекујете промене и резултате рада“, објашњава она.Једини сигуран и непогрешиви одговор на питање да ли осуђеници могу доживети промену, јесте онај који се тиче њихових година.

„Размишљајући о томе шта се може променити код људи који издржавају казну затвора од 40 година, могли бисмо казати да је извесно да ће остарити. Сложили бисмо се у томе да је промена процес, а не догађај. Чињенице показују да се неки људи промене, неки не, а има и оних који се промене нагоре. Кључни фактор промене јесте мотивација за промене, наравно, уз постојање капацитета. Мотивација за променом може бити страх од повратка у затвор, међутим, како изађу из затвора, то осећање постаје све слабије, а ризично понашање све примамљивије“, појашњава Маја Новковић.

Неки научници тврде да, како време пролази, страх од казне више нема ту улогу мотиватора у промени понашања. Када преступници почине неко кривично дело, најчешће су мотивисани добитима. Мало је оних који размишљају о казни, а постоје они, попут дилера дроге, који то што раде схватају као ризичан посао и прихватају тај ризик да ће бити ухваћени и да ће отићи на издржавање казне.

Тешко до мотивације 



Већину људи интересује одговор на питање да ли је могуће да се особе које почине кривично дело тешког убиства промене, односно ресоцијализују.„Ресоцијализација је процес, кориговање друштвено неприхватљивог понашања, а третман је део те ресоцијализације.



Третман у затворима почиње када осуђени дође на издржавање казне и састоји се у томе да откријемо узроке инкриминисаног понашања, да суочимо осуђеног с узроцима, да повећамо његову самокритичност и да јачамо мотивацију за променом“, каже Маја Новковић, и додаје „да мотивација за променом може бити условљена страхом од казне, односно могућим повратком у затвор.“

Постоји група злочина која се врши у афекту, где је упитна способност рационалног закључивња, и ту је готово сигурно да нису размишљали о последицама онога што чине.Посебно се посматрају могућности промене „тешких клијената”, под којима се подразумевају они с израженим психопатским цртама личности.

„Уверење стручне јавности је да је психопатија веома отпорна на промене и да дуготрајна психотерапија често не даје резултате. Међутим, нова истраживања показују – што бисмо могли сматрати разлозима за оптимизам – да се те црте могу мењати у току психолошких третмана и да је мали проценат оних који реагују негативно на третман, а доста бољи резултати постижу се на млађем узрасту, код адолесцената. Проблем у раду с тим клијентима је то што су често с психопатском структуром личности удружене и неке друге симптоматологије, попут других поремећаја личности“, истиче Маја Новковић.

Већина стручњака заступа став да након извршене казне, ресоцијализација и све што се постигне третманом током боравка у затвору, не би требало да престану, већ да пређу у процес који би се наставио и на слободи.

Многи од осуђеника по изласку из затвора суочавају се с финасијским, стамбеним проблемима, али неретко бивају и одбачени од породице. Стручњаци су мишљења да држава треба да им омогући да се оспособе и поново укључе у нормалне животне токове да по изласку из затвора не би чинили нова кривична дела.

 

Д. Николић