Bicikliste čuva znanje i dobar bajs

Uz prisustvo predstavnika Agencije za bezbednost saobraćaja, nadležnih gradskih uprava i biciklističkih udruženja, cilj tribine bio je da se iznesu problemi s kojima se suočavaju biciklisti i da se, u saradnji s nadležnim gradskim upravama, dođe do rešenja koja bi vodila poboljšanju uslova biciklističkog saobraćaja u Novom Sadu. Tribina je samo jedan od malih koraka da se približimo nekima od tih rešenja kojima bismo svi bili zadovoljni.

Ukupna dužina biciklističkih staza u Novom Sadu iznosi 91,3 kilometar, obeležena biciklistička traka na putu postoji u dužini od 0,8 kilometara, dok je dužina biciklističke rute u pešačkoj zoni 0,3 kilometara. Kad je reč o biciklistima u Novom Sadu i uopšte, obično se govori o problemima, a najveći nedostatak uglavnom je pitanje infrastrukture. Koliko biciklisti zapravo poznaju propise, stavlja se u drugi plan.

Stradanje biciklista prva je stavka o kojoj se raspravljalo na tribini. Podatke o tome u ime Agencije za bezbednost saobraćaja izneo je Zoran Alimpić, a oni pokazuju da u Srbiji, kao i u čitavoj Evropi, najviše stradaju stariji od 65 godina. Konkretno u Novom Sadu, situacija je nešto drugačija te su ugroženiji sugrađani od 50 do 60 godina, pokazuju podaci. U poslednjih pet godina na nivou Republike Srbije nastradalo je 303 biciklista. Nažalost, istina je da nekolicina njih, i pored postojeće biciklističke staze, vozi putem uz motorna vozila. Kao jedino rešenje pomišlja se na potrebu da na takvim delovima neprestano boravi Saobraćajna policija koja bi to kažnjavala.

„Prethodno se mora poraditi na mnogim rešenjima, a poslednje, kad se sve drugo iscrpi, jeste kažnjavanje“, objašnjava predstavnik Odeljenja saobraćajne policije Slavko Kovač.

Drugo pitanje je ko nas uči da vozimo bicikl. Nasuprot situaciji u inostranstvu, kod nas ne postoji škola za to, a neophodna je, upravo kao i auto-škola. Primer nečega sličnog u Velikoj Britaniji navodi generalni sekretar Biciklističkog saveza Vojvodine Nebojša Subić. On je predstavio četiri nivoa programa „Bajkbiliti“, neophodna za razvijanje kulture korišćenja bicikla. Najpre se odlazi na poligon, prostor odvojen od saobraćaja, u kojem se polaznik priprema za izlazak u saobraćaj. Drugi nivo je manevrisanje u manje prometnim ulicama, a treći izlazak u glavni saobraćaj. Četvrti nivo je sportsko-rekreativni biciklizam.

„Srbija je, nažalost, daleko od opisanog, ali trebalo bi stremiti ka takvom rešenju“,  zaključio je Subić.

U savladavanje biciklističke kulture uključuje se, naravno, i učenje deteta kako pravilno da stavi kacigu, zatim pitanje kakav bicikl kupiti detetu, a da ne ugrožava njegovo zdravlje. Tu je i pravilan položaj tela. Sledeći problem je nedovoljno opremljen bicikl, kakav obično kupujemo u biciklističkim radnjama.

„Pravilnikom je propisano koje elemente mora da ispunjava tehnički ispravan bicikl“, potvrdio je Marko Trifković iz Novosadske biciklističke inicijative. “ Međutim, problem je u tome što su kod nas pomešani pojmovi sportsko-rekreativni biciklizam i biciklistički saobraćaj.“

Biciklističke radnje prodaju bicikl kao sportski rekvizit, bez svetala, katadioptera, zvonceta i sličnog. Teret je u tom slučaju na onome ko kupi bicikl. On mora bicikl da opremi za učešće u saobraćaju.

Kad je reč o sticanju znanja u školama, iskustva i mišljenja su podeljena. Nekada je u školama postojao poligon za takmičenja, a u okviru časova Tehničkog obrazovanja izučavalo se poznavanje kompletnog saobraćaja, tvrde starije generacije. Postoji li sada nešto od toga u školama, nejasno je.

Tribinu su organizovali Gradska uprava za saobraćaj i puteve i „Andzor inžinjering“ d. o. o. Novi Sad.

B. Pavković