Studenti Ana Mijušković i Bogdan Dašić dobitnici nagrade „Neda Depolo”

Stručni žiri je u utorak na javnoj sednici njihovu dokumentarnu reportažu „Mogu i hoću” ocenio kao najbolju. Njih je osvojila priča o Jasni Krsmanović, koja je obolela od cerebralne i dečje paralize, a uspešno završava studije književnosti, piše pesme i sanja o tome da postane glumica. Posebnost Anine i Bogdanove reportaže ogleda se u tome što je kroz rad provučena bolna tema, ali bez napadne sentimentalnosti, ocenio je žiri.

Pošto je novinarska karijera mladih studenata tek u zaletu, svako priznanje za njih ima ogromnu težinu. Ipak, studentkinja Ana Mijušković priznaje da je, osim priznanja i nagrade koju su osvojili, najlepši osećaj to što je neko razumeo ono što su oni hteli da ispričaju svojim radom.

„Želeli smo prvenstveno da pokažemo svima koje probleme osobe s invaliditetom imaju u našoj državi i da ih prikažemo u realnom obliku i kroz realnu priču“, kazala je Ana Mijušković, dodajući da im je glavni cilj bio da svi shvate probleme u sistemu države, odnosno da nateraju ljude da razmišljaju i „van kutije”.

Njen kolega Bogdan Dašić objasnio je da nagradu koju su osvojili nije shvatio kao novinarsko priznanje, već kao nagradu za to što je od prvog trenutka upoznavanja s Jasnom shvatio da kao deo društva, koje je, po njegovim rečima, vrlo vešto u diskriminisanju, ima zadatak da nešto promeni.

„Taj zadatak mi nije nametnut, jednostavno se oseti i prepozna, a postati prijatelj s Jasnom i svima koji su u sličnoj poziciji znači sprovoditi nekakvu mini-inkluziju koja nema dobro regulisanu zakonsku potporu“, kazao je Dašić, dodajući da zbog nagrade ovih dana razmišlja o tome da svoju karijeru nastavi u pravcu izveštavanja o osobama koje su u društvu odbačene. „Nedavno sam radio još jednu reportažu o nomadskom životu dela romskog naroda i mislim da je to polje u kojem se pronalazim. Ostrašćen sam razbijanjem predrasuda i barikada među ljudima.“

Novosadski studenti kazali su nam da su, radeći na reportaži, mnogo toga saznali o Jasninom životu, ali i o tome na koji način svi mi zajedno utičemo na život osoba s invaliditetom, a da pri tom toga nismo ni svesni. Oni zaključuju da se o tome treba i mora češće govoriti.

V. Bijelić