Студенти Ана Мијушковић и Богдан Дашић добитници награде „Неда Деполо”

Стручни жири је у уторак на јавној седници њихову документарну репортажу „Могу и хоћу” оценио као најбољу. Њих је освојила прича о Јасни Крсмановић, која је оболела од церебралне и дечје парализе, а успешно завршава студије књижевности, пише песме и сања о томе да постане глумица. Посебност Анине и Богданове репортаже огледа се у томе што је кроз рад провучена болна тема, али без нападне сентименталности, оценио је жири.

Пошто је новинарска каријера младих студената тек у залету, свако признање за њих има огромну тежину. Ипак, студенткиња Ана Мијушковић признаје да је, осим признања и награде коју су освојили, најлепши осећај то што је неко разумео оно што су они хтели да испричају својим радом.

„Желели смо првенствено да покажемо свима које проблеме особе с инвалидитетом имају у нашој држави и да их прикажемо у реалном облику и кроз реалну причу“, казала је Ана Мијушковић, додајући да им је главни циљ био да сви схвате проблеме у систему државе, односно да натерају људе да размишљају и „ван кутије”.

Њен колега Богдан Дашић објаснио је да награду коју су освојили није схватио као новинарско признање, већ као награду за то што је од првог тренутка упознавања с Јасном схватио да као део друштва, које је, по његовим речима, врло вешто у дискриминисању, има задатак да нешто промени.

„Тај задатак ми није наметнут, једноставно се осети и препозна, а постати пријатељ с Јасном и свима који су у сличној позицији значи спроводити некакву мини-инклузију која нема добро регулисану законску потпору“, казао је Дашић, додајући да због награде ових дана размишља о томе да своју каријеру настави у правцу извештавања о особама које су у друштву одбачене. „Недавно сам радио још једну репортажу о номадском животу дела ромског народа и мислим да је то поље у којем се проналазим. Острашћен сам разбијањем предрасуда и барикада међу људима.“

Новосадски студенти казали су нам да су, радећи на репортажи, много тога сазнали о Јаснином животу, али и о томе на који начин сви ми заједно утичемо на живот особа с инвалидитетом, а да при том тога нисмо ни свесни. Они закључују да се о томе треба и мора чешће говорити.

В. Бијелић