Nikad nije kasno za ljubav iz mladosti
Da dobar scenarista „zagrebe” u životnu priču penzionerskog para Velencei – eto nove verzije kultnog holivudskog filma „Ljubavna priča”! A pošto bi se odvijala na relaciji Australija–Bečej, gledaoci bi uživali i u kontrastima kadrova s dvaju kontinenata.
„Prvih 20 godina živeo sam u Jugoslaviji, narednih 46 u Australiji, a poslednje četiri u Srbiji“, priča Janoš Velencei (70).“Bili smo velika porodica s desetoro dece. A onda se najstarija sestra otisnula na „kraj sveta” i čim se skućila, pozvala po starosti sledeću sestru, onda sam došao na red ja, pa tako redom. Samo dvojica braće nisu otišla jer im žene nisu htele. I roditelje smo doveli pa ih svojevremeno tamo i sahranili. Svi smo se snašli. Ne znam kako je s ostalima, ali ja sam žudeo za jednim očima.“
Do odlaska u Australiju nije najbolje savladao srpski jezik, sve razume, ali kad treba da kaže šta misli, supruga Marija (69) će to bolje.
„Bili smo komšije u bečejskom kraju Novo Selo, a moj stariji brat i Janoš su išli zajedno u školu i odrastali“, s osmehom od uveta do uveta seća se Marija. „Vremenom je proradila hemija među nama, ali smo bili mladi i niko nije imao hrabrosti da to prizna. Posle omoletke, brat i Janoš su izučili za pekara i radili noću. Ujutru bi se vraćali kući s posla, a ja tad odlazila na njivu i nadničarila. Vremena za randevu nije bilo, mada sam znala da mu se dopadam, a i on da mi se sviđa.“
No, u mladosti su im se životni putevi razišli. Janoš se u Australiji oženio i othranio dve kćeri, Marija se ovde udala i rodila jednu. Sporadično su jedno o drugom čuli iz priče drugih. Prvi put su se sreli tek posle 20 godina.
„Došao sam na susret generacije i da se javim društvu u Australiji, zapitam u kiosku imaju li razglednice Bečeja, kad na onom malom šalteru zapazim dobro poznate oči“, gotovo da je zaplakao Janoš.
Zna Marija koliko je on emotivan pa nastavlja: sudbina je htela da je tad ona radila. Ostao je pet nedelja u Bečeju, ali, sem što su se povremeno sretali i popričali, ništa se nije desilo. On se vratio kući, žena mu se preudala, a i njen brak nije bio sjajan. A onda je stigao novi milenijum.
„Koleginica me je 2004. pozvala da dođem kod nje u Australiju na proslavu 60. rođendana“, veli Marija. „Naredne godine sam otputovala i u crkvi srela Janoša, koji je živeo sam. Nešto mi je bilo pozlilo i odveli su me kod lekara, gde je ustanovljeno da imam tumor, što ja nisam znala. Kazali su da je operacija neophodna. Nisam znala šta da radim, ako se vratim, nemam novca da se ovde lečim. Janoš je prihvatio da snosi troškove operacije i lečenja u Australiji. Ubrzo smo se venčali i dogovorili da se, kad se on penzioniše, vratimo u Srbiju.“
Tako i bi. Janoš, u Australiji stolar u jednoj italijanskoj firmi za izgradnju i opremanje novih kuća, po dogovoru se 2013. vratio u zavičaj, kupili su tek izgrađenu kuću u atraktivnom delu Bečeja i Janoš je, uz asistenciju supruge, uredio novi dom po njihovoj želji. Ali nisu zaboravili Novoselce, među kojima su proveli detinjstvo i mladost. S njima su došli i na Regionalnu izložbu ručnih radova i rukotvorina u Gradskom muzeju.
„Odlazimo na druženja i čajanke sekcije pri KUD-u „Orion”, ali nismo kreativni. Janoš vozi kad treba negde ići, a ja sam tu da pripomognem u organizaciji. Mirno provodimo svoje dane, zadovoljni kako smo romantično okućili“, zaključuje Marija, a Janoš potvrdno klima glavom i ne odvaja pogled od očiju koje nikad nije zaboravio.
V. Jankov