Никад није касно за љубав из младости

„Првих 20 година живео сам у Југославији, наредних 46 у Аустралији, а последње четири у Србији“, прича Јанош Веленцеи (70).“Били смо велика породица с десеторо деце. А онда се најстарија сестра отиснула на „крај света” и чим се скућила, позвала по старости следећу сестру, онда сам дошао на ред ја, па тако редом. Само двојица браће нису отишла јер им жене нису хтеле. И родитеље смо довели па их својевремено тамо и сахранили. Сви смо се снашли. Не знам како је с осталима, али ја сам жудео за једним очима.“

До одласка у Аустралију није најбоље савладао српски језик, све разуме, али кад треба да каже шта мисли, супруга Марија (69) ће то боље.

„Били смо комшије у бечејском крају Ново Село, а мој старији брат и Јанош су ишли заједно у школу и одрастали“, с осмехом од увета до увета сећа се Марија. „Временом је прорадила хемија међу нама, али смо били млади и нико није имао храбрости да то призна. После омолетке, брат и Јанош су изучили за пекара и радили ноћу. Ујутру би се враћали кући с посла, а ја тад одлазила на њиву и надничарила. Времена за рандеву није било, мада сам знала да му се допадам, а и он да ми се свиђа.“

Но, у младости су им се животни путеви разишли. Јанош се у Аустралији оженио и othranio две кћери, Марија се овде удала и родила једну. Спорадично су једно о другом чули из приче других. Први пут су се срели тек после 20 година.

„Дошао сам на сусрет генерације и да се јавим друштву у Аустралији, запитам у киоску имају ли разгледнице Бечеја, кад на оном малом шалтеру запазим добро познате очи“,  готово да је заплакао Јанош.

Зна Марија колико је он емотиван па наставља: судбина је хтела да је тад она радила. Остао је пет недеља у Бечеју, али, сем што су се повремено сретали и попричали, ништа се није десило. Он се вратио кући, жена му се преудала, а и њен брак није био сјајан. А онда је стигао нови миленијум.

„Колегиница ме је 2004. позвала да дођем код ње у Аустралију на прославу 60. рођендана“, вели Марија. „Наредне године сам отпутовала и у цркви срела Јаноша, који је живео сам. Нешто ми је било позлило и одвели су ме код лекара, где је установљено да имам тумор, што ја нисам знала. Казали су да је операција неопходна. Нисам знала шта да радим, ако се вратим, немам новца да се овде лечим. Јанош је прихватио да сноси трошкове операције и лечења у Аустралији. Убрзо смо се венчали и договорили да се, кад се он пензионише, вратимо у Србију.“

Тако и би. Јанош, у Аустралији столар у једној италијанској фирми за изградњу и опремање нових кућа, по договору се 2013. вратио у завичај, купили су тек изграђену кућу у атрактивном делу Бечеја и Јанош је, уз асистенцију супруге, уредио нови дом по њиховој жељи. Али нису заборавили Новоселце, међу којима су провели детињство и младост. С њима су дошли и на Регионалну изложбу ручних радова и рукотворина у Градском музеју.

„Одлазимо на дружења и чајанке секције при КУД-у „Орион”, али нисмо креативни. Јанош вози кад треба негде ићи, а ја сам ту да припомогнем у организацији. Мирно проводимо своје дане, задовољни како смо романтично окућили“, закључује Марија, а Јанош потврдно клима главом и не одваја поглед од очију које никад није заборавио.

 

В. Јанков