Dunja Dačić: Emocije kao sloboda

U njenom slučaju, „Dođo“ bi bio pravi mali hram, ali lepote i muzike. Borba se i u ovom svetu podrazumeva. Možda i zato Dunja više nije sama, sa gitarom. Na Festivalu uličnih svirača u petrovaradinskom podgrađu, u subotu, Dodžo je nastupila sa istoimenim, novoosnovanim bendom, koji je spreman i za prvo zvanično izdanje.

– Zavolela sam klavir još od desete godine. Zavolela sam slobodu. Imam disleksiju i slabo vidim, jako mi je bilo teško da učim po notama, ali sam ponavljala šta profesorka odsvira. Kad sam dobila zadatak da odsviram kako ja mislim da treba, sa emocijama, osetila sam slobodu interpretacije muzičkog dela i počela da stvaram svoj svet, da se uvlačim u njega. Volela sam da se igram. Sviranje, sport, sve gde mozak mora da kontroliše telo. Dok sam bila mlađa mislila sam da ne moram ni da vežbam, ali kad sam sela da vidim šta mogu da uradim kad stvarno vežbam, otvorio mi se još jedan novi svet. To mi je najlepše u vezi muzike, konstantno se nešto dešava. Istražuješ ovaj zvuk, onaj zvuk, tekstove, boje, različite gitare, pojačala. Konstantno se nešto menja i teče kao reka što teče – objašnjava Dunja svoju vezu sa muzikom u jednom dahu posle odličnog nastupa na Festivalu uličnih svirača, pošteđenog kiše iz oblaka, ali sa kišom emocija i zvukova koji više nisu samo reverbovani, emotivni ambijentalni napevi uz gitaru, nalik na američke i britanske heroine rokenrola, nego sad sa bendom i ritimčki vrlo složene kompozicije, koje idu u korak sa svetskom savremenom krosover scenom u polju ukrštanja hevi-metala i trip-hopa.

Stalno se menja se i tvoja frizura, menja se tvoj muzički izraz, a promenio se i Festival uličnih svirača, šta misliš, za početak, o tome?

– Svake godine idem na ovaj festival zato što mi je super da čujem toliko različite muzike. Još kad je bio u Zmaj Jovinoj neko je svirao na sitaru rokenrol... Vau, kako sad ovo!!?! Nekako je slobodan, pa se i ja osećam slobodno u toj atmosferi. Prošle godine je bilo fantastično... Meni lično je bolji od Egzita jer je više fokusiran na živu svirku, što je moja preferenca. Volim da idem na takva događanja. Sad su dodali još dva stejdža i strava je, još više muzike, jako mi je lepo.

Šta se desilo sa tvojim van men bendom, skraćeno može i vu-men-bend, pa si proširila koncept „žena i gitara“?

– Volela sam tu individualnost, da sve bude na meni. Htela sam budem sama sa gitarom, da pravim više filmsku, ambijentalnu muziku. To je bilo to, imala sam neke nove pesme i pomislila da je vreme da nađem bend, osetila sam to. Dugo su mi ljudi pričali da mi treba bend, ali nije bilo vreme, nisam bila zrela. Bend je totalno drugačija dimenzija, više ljudi, više dinamike, a budući da sam se u startu mnogo borila i sa sobom – šta, kako – tek kada sam osetila da sve ima smisla, poželela sam da podelim energiju sa drugim ljudima, da utiču na mene, što moj bend izuzetno radi. Guraju me da budem bolja, menjaju mi način razmišljanja... To je kao ljubav, jednostavno se desilo. Našli smo se i nešto je kliknulo. Posle prve probe mi smo rekli: „Vau!“ Gitarista Vule je iz „Gernike“, bubnjar Duda iz „Volframa“, jedino je basista Petar nov u svemu tome. Ali, svi smo se znali i dobro razumeli. Imamo sličan muzički ukus, a i kad „iskačemo“, sve to ubacujemo u našu muziku. Ja sam, naravno, „mama“, koja pazi da se ne iskače previše, da se vredno i disciplinovano radi i „trenira“.

Nakon nekoli vlastitih kraćih izdanja na koncertu si spomenula da Dođo sada čeka i prvo zvanično izdanje u radu sa istoimenim bendom. Možeš li nam ga malo opisati?

– Ima još nekoliko malih stvari koje treba da se reše, očekujemo ga krajem septembra. Zove se „Vings of voter“, reč je o i-piju, četiri pesme koje funkcionišu zajedno kao priča. Imamo još dosta novih stvari, ali ovo je to što smo snimili. Onda ćemo videti dalje. Nadamo se novim svirkama i finansijama koje bi nam omogućile da opet uđemo u studio, recimo, na proleće sledeće godine.

Od početka u svojoj muzici, a sada i u bendu, neguješ engleski jezik i to je staro, možda i glupo pitanje – zašto, imaš li neki lični odnos prema tome ili je samo reč o sklonostima i afinitetima prema široj muzičkoj sceni?

– Moj otac je živeo u Americi dok sam bila mala i mislila sam da me neće razumeti kad dođe nazad. Krenula sam intenzivno da učim engleski iz filmova i crtaća. Imam sestru bliznakinju s kojom sam vežbala i ona mi je bila partner u učenju. Pored toga, zbog disleksije i slabog vida bilo mi je užasno teško da čitam i razumevanje engleskog mi je bilo mnogo lakše nego čitanje titlova. Nemam ništa protiv pesama na srpskom. Ako me udari inspiracija da napišem pesmu na srpskom, ja ću to i uraditi. Kao što kad sam htela da imam bend, uradila sam i to. Pišem pesme na engleskom baš dugo i to je moj trenutni, lični izraz. Hoću da budem što bolja u tome. Nadam se da ću jednog dana dostići nivo Peti Smit koja je meni uzor, inspiracija, uteha... Kad mi je teško, kad se pitam „Ah, čemu sve ovo?!?“, čitam njene knjige, poeziju i to me dosta inspiriše.

„Ah, čemu sve ovo!“ U toj rečenici se može sažeti veliki deo svega onoga o čemu pevaš, o borbi, patnji, bolu... Otkud ti to?

– Svi imamo to u sebi. Neko to izrazi kroz način na koji će da se obuče, kroz sliku, fotografiju... Neko će da uživa u toj slici ili fotografiji. Svi mi i volimo, i patimo, i srećni smo, i tužni smo... Mene moje emocije često preplave i u momentu kad se to desi osećam se slobodno. Osećam da ništa drugo ne postoji. Budem sama sa muzikom, kao utehom. Muzika me čini iskreno srećnom i ona je moja najveća ljubav.

Igor Burić