Nova poetska knjiga Simona Grabovca
Pod okriljem Banatskog kulturnog centra objavljena je nova poetska zbirka Simona Grabovca „Loža”. Grabovac je u srpsku poeziju pristigao na talasu neoavangardizma s kraja sedamdesetih godina, do sada je objavio 30 knjiga poezije, a po rečima pesnika i književnog kritičara dr Zorana Đerića, u „Loži” se „odvažno prepustio činovima pisanja i refleksije“.
„Autopoetičnost, problematizacija pozicije pesnika, prisutna od prve knjige, ostala je i dalje jedna od odrednica Grabovčeve poezije”, navodi Đerić. Po njegovim rečima, formalno zbirka nije kompaktna, već heterogena, odnosno ponavlja neke već znane postupke i teme, ali i najavljuje nove, no to zapravo i jeste, pojašnjava Đerić, odlika Grabovčevog pesništva.
„Svojevremeno sam, pišući o pesničkim knjigama Simona Grabovca, ukazao na to da se one ponašaju kao koncentrični krugovi. Sve njegove knjige se negde dodiruju, a pesme, organizovane u cikluse, kao da uviru-izviru jedna iz druge. U svakom slučaju, to da je reč o brižljivo osmišljenoj kompoziciji kako pojedinačnih knjiga, tako i celokupnog, dosadašnjeg pesničkog opusa, pokazatelj je i poetičko „ucelinjenje“ - termin koji koristi sam pesnik - koje možemo sad već da pratimo iz knjige u knjigu”, ističe dr Đerić, uz napomenu da je Grabovcu i dalje važno insistiranje na drugosti, na razlici, na toleranciji koja i u pesništvu danas ima adekvatno pokriće.
Književnik Radovan Vlahović je, pak, „Ložu” već od prvog čitanja doživeo kao „svojevrsnu pesnikovu potrebu da regeneriše unutrašnje biće, kako svoje tako i svog pesničkog subjekta”. „’Ložu’ tumačim kao posteljicu koja je držala na okupu sav poetički haos, sva ludila, damare i praske koji su se dešavali u autorovoj glavi, dok se nije rodio embrion koji je rastao, stasavao, zaštićen ložom u pitomom zavičaju, u duši pesnika. Embrion je uzrastao do fetusa koji je docnije porodio novo mlado i regenerisano u pesniku pesničko biće”, veli Vlahović.
Po njemu, „iznova rođeni pesnik” Simon Grabovac je „Ložu”, koja je spoj energije jezika, ritma, ironije, paradoksa, inverzija jezika, jednom rečju umetnička jezička kreacija, preobrazio u knjigu koju, zajedno sa poetskim subjetom, ostavlja čitaocima: „’Loža’” se savremenim čitaocima nudi kao nova neponovljiva pesnička pričest koja se kao duhovna kretnja ka beskonačnom haosu, iz kog je stvorena, uzdiže iznad svog domaćina pesnika i postaje fluid što otvara mnoštvo asocijaja kod čitaoca, tera ga misli u ovom vremenu nesklonom poeziji, kad se živi po automatizmu i kad je literatura prestala biti kritička svest savremenog čoveka”.
M. Stajić
