Koncertno izvođenje „Vladimira i Kosare” SNP-a u Beogradu (Video)

Osvojio je svojim plemenitim likom i delima čitavu plejadu pisaca i pesnika; postoje podaci da je Jovan Sterija Popović napisao žalosnu igru „Smrt kralja Vladimira“, da ga je u stihove „Balkanske carice“ stavio i kralj Nikola, a Petar Preradović napisao je operu „Vladimir i Kosara“. Očaran Vladimirom i novosadski kompozitor Stevan Divjaković napisao je operu sa istim nazivom, koristeći sve elemente neophodne za muzičku dramu ali i za plemenitu nežnost koju je imao ovaj jedinstveni kralj Dukljana. Otuda je i njegov muzički jezik takođe jedinstven, u divnom skladu muzike i reči (kompozitor je kao i Vagner sam i autor libreta) u saglasju drevnog sa ratničkim i bogobojažljivim. Po lepotri i duhu muzičkih misli i Uvertira bi se mogla izvoditi odvojeno kao svojevrsna pastelna pastorala, lišena opterećujućih polifonih zapleta.

Videvši hor u samom dnu scene beogradskog Narodnog pozorišta imala sam bojazan da se neće jasno čuti; ali on je, kao i u ostalim postavkama Srpskog narodnog pozorišta, odlično uvežban (sposoban da iz moćnog forte pređe u subito piano – pripremila ga je Vesna Kesić Krsmanović). Već na početku prvog čina čuju se ođeci bojnih truba u ritmovima marša jetr to i jesu bila nemirna i ratna vremena. Gotovo belkantističku ariju naslovnog junaka (Saša Petrović) prate eho replike u horu, postavljenom kao u antičkoj drami da komentariše protekla zbivanja.

Orkestracija je bogata, ali ne opterećuje previše gustim instrumentalnim slogom. Sugestivni dueti i kamerni vokalni ansambli vođeni su po svim zakonitostima dobro sprovedene operske dramaturgije. U tom smislu i okrutnom Vladislavu (odličnom Nebojši Babiću, dikcijski preciznog, svežeg, sonornog i lepog glasa) podarena je široka ljubavna arija mada ne postoje istorijski podaci da je on bio zaljubljen u Kosaru (Danijelu Jovanović), ali se i to ne isključuje iako su ljubavni trouglovi produkt kasnijih vremena. Kosara doseže i „visoki Ce“, ali ima i lepo vođene pevljive oaze u srednjem registru. Gotovo pedalno u svim scenama se čuju zvona čime se pocrtava hrišćanski duh protagonista.

Kao što je Hačaturjanov „Spartak“ tipično muški balet, tako je i „Vladimir i Kosara“ prava muška opera sa svim elementima nacionalne dramsko-muzičke naracije. Svi likovi su herojski, čak i Kosara u svojoj odlučnosti da se uda za zarobljenika. U dugoj strofičnoj ariji Samuila (Vasa Stajkić) „Oj, starosti, oj, starosti“ ima emocija sličnim onim koje uspostavlja Mitke u Konjovićevoj „Koštani“. Melanholični duet sa Kosarom i pored mestimičnog dramatičnog naboja podseća na petu sliku iz „Borisa Godunova“ Musorgskog sa ćerkom Ksenijom, po toploj orkestraciji oplemenjenoj preludiranjem harfe, sve do trenutka prizivanja straže. Upravo u tome je kompozitor Divjaković pronašao odličan balans između istorijsko-herojskih  i lirsko-elegičnih scena.

Drugi čin započinje brzom Uvertirom na folklornim motivima sa dairama sa praporcima koja poziva na šarenilo nepravilnih polimetrijskih taktova i antifonim smenjivanjem muškog i ženskog hora. Uzastopna ponavljanja stvaraju dramsku napetost. Kao što se u većini opera u središnjici pojavljuje velika baletska scena - tako je i ovde veliko kolo koje prekida molitva hodočasnika. Pojava Davida, bugarskog arhiepiskopa (impozantni, sjajni bas Goran Krneta) unela je oprečnost sa izrazito visokom Vladimirovom deonicom. Kosarina arija predosećanja ustreptala je i zloslutna a podržavaju je i bogobojažljive molitve straha, strepnje i očaja u horskim deonicama.

U završnoj sceni opere muzika se trudi da ne naruši sklad božanskog, koncentrisana na unutrašnji doživljaj kakve je osobine Vladimir imao još za života. Orkestracija je u skladu s tim prozračna i eterična. Svojevrsna tužbalica Kosare nad mrtvim ocem lišena je nabujalog patosa, sva  koncentrisana na doživljaj unutrašnje boli. Sa malo sredstava – mnogo je rečeno. Tekst se ne rasplinjava nepotrebnim detaljima, koncentrisan je i upravo time dobija u sugestivnosti.

Ne samo nad svakim likom nego i nad svakom notom oseća se duboko psihološko proučavanje karaktera kompozitora Divjakovića i sjajnog i sugestivnog dirigenta Mikice Jevtića; jedino su „Vladimir i Kosara“ vapili za scenom, za glumom, plesom, pa i mikromimikom koja bi dočarala sva njihova htenja; otuda je i moj osvrt pokušao da je pričom dozove i kol’ko-tol’ko oživi mada i bez dekora, kostima, patnje, bola i svih onih transformacija kroz koje  likovi prolaze – sve ostaje puka naracija koja zalud pokuša da objasni „čudnovatu lepotu telesnu s kojom priroda naresi kralja ovoga, (koji) bejaše narešen od Boga svim lepotama duhovnim, tako da u ljubavi, dobroti i svakom delovanju hrišćanskom ne imade sebi prilična“ – kako je kralja Vladimira opisao Andrija Kačić-Miošić.

Gordana Krajačić