Nekad beše i itebejski sjaj...

Sko­ro 15 go­di­na ka­sni­je, ka­da vas po­sao, rod­bi­na ili pu­ka že­lja na­ve­de u taj kraj, shva­ta­te da ove re­či i da­lje va­že. Još uvek su le­pa i uspe­šna vre­me­na sa­mo u pri­ča­ma me­šta­na i na fo­to­gra­fi­ja­ma, ali i sva­ka gra­đe­vi­na sve­do­či o tim pre­da­nji­ma i pod­se­ća na ne­ka­da­šnji sjaj  ba­nat­skog se­o­ce­ta.

Do­bro, da se raz­u­me­mo... Srp­ski Ite­bej je po­vr­šin­ski jed­no od naj­ve­ćih me­sta u op­šti­ni Ži­ti­šte, ali je broj sta­nov­ni­ka u stal­nom pa­du, iako smo mi­sli­li da je stvar ne­što dru­ga­či­ja. „Zar vam se po­sled­njih go­di­na ne za­dr­ža­va­ju mla­di? Ima­te i one ko­ji se vra­ća­ju...”, pi­ta­mo me­šta­ne ko­ji nas gle­da­ju u ču­du i ka­žu: „Ma, oda­kle vam to?” „A mla­di Jo­si­ći? Oni su do­šli pre go­di­nu, dve iz Zre­nja­ni­na”, upor­ni smo, ali ni Ite­bej­ča­ni ne od­u­sta­ju: “Je­ste. I oni su je­di­ni!”

“Pro­šla go­di­na nam je, kao, bi­la plod­na, ina­če je do­sta po­mr­lo i sve nas je ma­nje“, ka­že Su­za­na Su­za Ću­li­brk iz Me­sne kan­ce­la­ri­je „Srp­ski Ite­bej”. “Ima­mo i mno­go uda­va­ča i ne­že­nja, ali ne­ma ko da pro­vo­dayiše.

A ne­kad to ta­ko ni­je bi­lo! Čak je i Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj, ko­ji je bio bli­zak pri­ja­telj le­pe uči­te­lji­ce Je­le­ne Lon­gi­no­vić iz Ite­be­ja, spo­jio tu „Ba­nat­sku vi­lu” i „Kćer rav­nog Ba­na­ta” sa Srem­cem Mi­lo­šem Gra­bo­vač­kim, za ko­ga se ka­sni­je i uda­la, o če­mu je, ta­ko­đe „Dnev­nik”, ob­ja­vio tekst 1986. go­di­ne. Ma­da, kad već pri­ča­mo o lju­ba­vi, u Ite­be­ju po­sled­njih de­ce­ni­ja ni­je sve baš ta­ko „cr­no”...

“Da li ima­mo ne­ku ma­snu, soč­nu pri­ču? Pa, svi sve­šte­ni­ci ko­je ja znam su bi­li šva­le­ri, ali se od mno­gih i ima­lo šta ču­ti na li­tur­gi­ji...”, pri­se­ća se uči­te­lji­ca u pen­zi­ji Ka­ta Ni­ko­vić i pred­sed­ni­ca Klu­ba že­na “Vred­ne ru­ke”. “A ako je ne­ko za­i­sta ne­što znao o se­lu, to je bio Velj­ko Da­bić, ali on je umro“.

Iz­gle­da da, gde­god re­ši­mo da ode­mo, uvek za­ka­sni­mo. Svi ko­ji bi nam ne­što i mo­gli re­ći, vi­še ni­su sa na­ma... Ipak, oni na ko­je smo na­i­šli, naj­ra­di­je se pri­se­ća­ju vre­me­na kad je Ite­bej imao dva bi­o­sko­pa, ne­ko­li­ko ka­fa­na, ču­ve­ni Dis­ko 19, ne­ko­li­ko rok su­sre­ta to­kom go­di­ne, pa i ka­da je lo­kal­ni ko­šar­ka­ški klub s ko­šem raz­li­ke po­be­dio pro­tiv­nič­ki tim iz Zre­nja­ni­na u ko­jem je igrao De­jan Bo­di­ro­ga. Ka­žu da su se me­šta­ni ne­kad me­đu­sob­no dru­ži­li i oku­plja­li, a sad ni­šta od to­ga. Lju­di su, tvr­de, po­sta­li pro­kle­ti - sa­mo ze­mlja, ze­mlja, ze­mlja. Ni­šta dru­go ih ne in­te­re­su­je.

„Ov­de je ra­dan na­rod, pa lju­di ni ne­ma­ju vre­me­na da iza­đu na so­kak - što ne va­ži mno­go i za uči­te­lji­cu Ka­tu, ali to je je­dan od raz­lo­ga za­što u se­lu ni ne­ma lo­ših od­no­sa“.

Za­pra­vo, oni ko­ji že­le da se dru­že i te ka­ko ima­ju pri­li­ku za to u okvi­ru Klu­ba že­na „Vred­ne ru­ke”. Oko 20 čla­ni­ca, vred­nih Ite­bej­ki, or­ga­ni­zu­je ma­ni­fe­sta­ci­ju „Ba­nat­ska te­sti­ja­da” u okvi­ru ko­je pra­ve i pri­ka­zu­ju sve đa­ko­ni­je od te­sta.

„Po­sta­le smo po­zna­te od Jo­ša­nič­ke ba­nje do Frank­fur­ta“, po­no­sna je pred­sed­ni­ca Ka­ta. „Do sad smo osvo­ji­le 53 pe­ha­ra, dve zlat­ne kru­ne, je­dan Gran pri, Po­ve­lju „Mi­ša Na­sta­si­je­vić” i sit­ne me­da­lje i di­plo­me. Po­sto­ji­mo i po­sto­ja­će­mo i da­lje. Že­li­mo da pri­ka­že­mo i ne­gu­je­mo tra­di­ci­ju Ba­na­ta.

A šta je sve ba­nat­ska tra­di­ci­ja? Pa, ako će­mo da se pri­se­ća­mo Ba­la­še­vi­će­vih sti­ho­va “Al’ se ne­kad do­bro je­lo, baš”, mo­že­mo po­tvr­di­ti da se u Srp­skom Ite­be­ju još uvek ta­ko do­bro je­de! Ite­bej­ska su­pa, rin­flajš sa ra­znim so­se­vi­ma, ki­ta­ći i štru­dla s ma­kom, sa­mo su ne­ke od po­sla­sti­ca ko­je mo­že­te pro­na­ći na ite­bej­skom asta­lu. I, kao što je fu­to­ški brend ku­pus, ta­ko se u Ite­be­ju ra­di na bren­di­ra­nju šlji­ve, bu­du­ći da ima­ju šlji­vi­ke sta­re sto go­di­na.

„Na­ši mla­di su je­di­no na­sta­vi­li tra­di­ci­ju dru­že­nja po šlji­vi­ci­ma, ta­mo uz Be­gej“, ka­že Su­za, do­dav­ši da se su­pa ne­kad ku­va­la od be­gej­ske vo­de. „Ne­kad se i ku­pa­lo, a sad je sve upr­lja­no. Ru­mu­ni su svoj deo još i oči­sti­li, a mi...”

Još jed­na ve­za Ru­mu­ni­je i Sr­bi­je je­ste pro­je­kat iz­grad­nje bi­ci­kli­stič­ke sta­ze uz plov­ni Ka­nal Be­gej, ko­ja tre­ba da po­ve­zu­je Te­mi­švar i Zre­nja­nin a, sva­ka­ko, pro­la­zi kroz Srp­ski Ite­bej. Me­šta­ni ima­ju za­mer­ku što na­ši još uvek ni­su od­ra­di­li svoj deo, dok su Ru­mu­ni iz­gra­di­li do gra­ni­ce, dva-tri ki­lo­me­tra na­do­mak Ite­be­ja. I dok bi ta­kva sta­za do­bro do­šla svi­ma, sre­di­nom pro­šlog ve­ka su Ite­bej­ča­ni, re­ci­mo, po­di­gli bu­nu pro­tiv iz­grad­nje že­le­zni­ce po­red se­la, ka­ko se ne bi uni­šti­la plod­na ze­mlja, pla­ši­la sto­ka i ži­vi­na, a i da voz ne bi “ga­zio” mla­de i sta­re. Ta­ko su lju­di ne­ka­da pu­to­va­li bro­di­ći­ma “Srp­če” i “Ite­bej”, dok su ne­što ka­sni­je auto­bu­si sti­gli i u taj kraj. A ka­ko bi se da­nas mla­di, ipak, vra­ti­li u svoj kraj, svo­je se­lo, a u kon­tek­stu in­fra­struk­tu­re, i Su­za i uči­te­lji­ca Ka­ta ve­ru­ju da bi no­vi pu­te­vi i bo­lja po­ve­za­nost sa obli­žnjim me­sti­ma iz okol­nih op­šti­na, do­pri­ne­la ob­no­vi i vra­ća­nju sja­ja i sla­ve Srp­skom Ite­be­ju.

Lea Ra­dlo­vač­ki

Foto: S. Šušnjević