Demić: Tragam za čudima kroz čitanje i pisanje
Naročito ako se radi o nagradi koja nosi ime Meše Selimovića, pisca koji je od nesigurnosti i sumnje izatkao najvrednije stranice naše literature - rekao je pisac Mirko Demić (1964) prilikom dodele književne nagrade “Meša Selimović”.
Ovim priznanjem koje su po 29. put dodelile “Večernje novosti” na osnovu glasova velikog žirija, u kome je bilo 55 kritičara, teoretičara i istoričara književnosti, nagrađeni su ravnopravno njegov roman “Ćutanja iz Gore”, objavljen u izdanju “Agore” kao i knjiga “Hronika sumnje” Vladislava Bajca (“Geopoetika”).
Jedan od najznačajnijih i višestruko nagrađivan pisac srednje generacije autor je deset proznih knjiga, kao i knjiga eseja, (p)ogleda i marginalija ”Pod otrovnim plaštom (2010) i “Na ničijoj zemlji” (2016), kao i publicističkih tekstova “Slađenje gorčinom” (2008). U koautorstvu sa Bojanom Jovanovićem nastala je knjiga “Čitanje proročanstva” (2011).
Nagrađena Demićeva fantazmagorija, koja je bila i u užem izboru za “Vitalovu” nagradu, deo je petoknjižja u kome su zbirka pripovedaka “Molski akordi” (2008)za koju je dobio Andrićevu nagradu, roman “Trezvenjaci na pijanoj lađi”( 2010) ovenčan priznanjem “Dejan Medaković”, roman “Po(v)ratnički rekvijem” (2012) i zbirka pripovedaka “Ataka na Itaku” (2015).
Od 2002. do 2011. bio je glavni urednik časopisa za književnost “Koraci”, a sada je direktor Narodne biblioteke u Kragujevcu. Za doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji dobio je nagradu “Đura Daničić” za 2013. Član je Srpskog književnog društva.
Petoknjižje ste posvetili poslednjem ratu i sudbini Srba u Hrvatskoj, gde ste rođeni, ali i svim posledicama koje su donele te strašne godine. Poslednjom knjigom vraćate se na početak, na predanje o nastanku Petrove gore koje povezujete sa savremenim trenutkom. Koliko su za vas kao pisca te teme iz vašeg zavičaja bile izazov, a sa druge strane koliko je bolno to suočavanje sa onim što ste i sami doživeli?
– Dugo sam izbegavao da se poduhvatim tog kompleksa tema. Posle rata, ako se sećate, zavladala je opšta kakofonija od ratnih dnevnika, sećanja, naknadnom pameću intoniranih memoara. Nisu u tome zaostajali ni kolege književnici. Bojao sam se ishitrenosti, tako da sam čekao da se utisci slegnu i smire. Poslednju knjigu iz zamišljenog petoknjižja počeo sam odavno, ali mi se otimala, ne nalazeći pravu formu koja bi me zadovoljila. „Ćutanja iz Gore“, zapravo, otvara zamišljenu konstrukciju koja nije povezana narativnim nitima, tako da se može čitati proizvoljno. Svako suočavanje sa prošlošću je bolno. Ovo – pogotovo. Međutim, smatrao sam da moram da se literarno odredim prema toj temi, jer me se duboko tiče, jer mi je odredila ostatak života.
U vašem tekstu o ovom petoknjižju kažete da ste tek zagrebali nezaraslu ranu, svoju i tuđu, dodirnuli bolna mesta ljudi sličnog iskustva i sudbine. Koliko ste kao autor težili ka nekoj univerzalnosti jezika kako bi se u vašoj priči mogao pronaći i čitalac neupućen u sve što se na ovim prostorima događalo ne samo poslednjih decenija nego i tokom istorije?
–Da, to je bilo najteže. Pokušaj da se lična tragedija ili tragedija jednog dela naroda ispriča univerzalnim jezikom, razumljivom bilo kome ko nije direktno pogođen. Nadam se da sam uspeo u tome i da ima slojeva koji su razumljivi na opštem planu, dok će bolji poznavaoci istorije tog dela naroda pronaći i nešto više. Manje-više nema naroda čiji rubni delovi nisu stradavali. Mene je, naravno, u mojim knjigama interesovao pojedinac pogođen istorijom, njenim viškom.
Jedan od junaka vašeg romana Lešo Dijaković, koga predstavljate kao svedoka i tumača jednog od najvećih uskrsnuća - uskrsnuća Knjige, kaže da će uzaludna biti poverena mu čast... ako ne bude „umeo rečima da smekša sumnjičave, a ćutanjem pridobije ravnodušne“. Da li se ove reči mogu tumačiti i kao autopoetičko geslo i vaš odnos prema misiji koju pisac ima?
– Naravno da tu ima elemenata autopetičkog. Inače, Lešo Dijaković je, kažu starostavne knjige, poslednji krajiški prorok, o čijim prorokovanjima je ponešto i zapisano. U mojoj interpretaciji, on je pomalo netipičan predstavnik svog „poziva“, prorok koji sumnja u svoje proročke moći i svoje poslanje.
Deo svog stvaralaštva u esejistici posvetili ste pomalo skrajnutim ili zaboravljenim piscima, ali i onim kod kojih se kao i u vašem proznom delu prepliću mit i stvarnost, arhaično i moderno. Koji su to autori kojima se uvek vraćate kada i sebe svrstate, kako kažete, među „usamljenike koji deo istine života i sveta nalaze u književnosti“?
– I u književnosti, kao i u životu, postoje brojne nepravde. Mislim da je poslanje svakog pisca da ih ispravlja ili bar umanjuje, naravno, onoliko kolike su njegove snage. A one nisu prevelike. Moja „slabost“ je Vladan Desnica, ali sam još uvek znatiželjan tragalac za novim imenima, pri tom nikad ne zaboravljajući da se vraćam klasicima, našim i svetskim. Ukratko, još uvek tragam za čudima i kroz čitanje i kroz pisanje. Ona su, kao što znate, retka, ali kad se dogode – zadovoljstvo je nemerljivo.
Nina Popov