Treća dimenzija lika Mileve Marić Ajnštajn

najslavnijih naučnika Alberta Ajnštajna, rođena Titeljanka, koja je i sama sticala najviše obrazovanje iz matematičkih i fizičkih nauka u Švajcarskoj, poslednjih decenija sve češće je ne samo tema naučnih studija kod nas i u svetu, nego i glavni lik drama, romana, filmova i opera. U romanu “Teorija tuge” Slavenke Drakulić, poznate hrvatske književnice, esejistkinje i novinarke, kako najavljuje izdavačka kuća “Fraktura” iz Zagreba, pred nama je iskrsnula opipljiva, stvarna, puna života, ali i depresije, melanholije i ljubavi Mileva, žena u kojoj se ogledaju sve uloge koje žene stalno i iznova podnose i s kojima se nose snažnije od bilo kojeg muškarca.

Stvaralački opus Slavenke Drakulić čini sedam romana (Hologrami straha, Mramorna koža, Božanska glad, Kao da me nema, Frida ili o boli, Optužena, Dora i Minotaur: Moj život s Pikasom) kao i sedam knjiga eseja (Kako smo preživjeli komunizam i čak se smijali, Balkan Ekspreš, Kafe Europa, Oni ne bi ni mrava zgazili, Tijelo njenog tijela, Two Underdogs and a Cat, Basne o komunizmu). Knjige su joj prevedene na više od dvadeset jezika, a za knjigu eseja “Oni ne bi ni mrava zgazili” na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2004. dodeljena joj je Nagrada za evropsko razumevanje. Na Skupu međunarodnih autora u Pragu 2010. proglašena je jednom od najuticajnijih evropskih spisateljica našega vremena...

Posle romana o Fridi Kalo i Dori Mar odlučili ste se da romansirate život još jedne snažne i zanimljive žene kakva je bila Mileva Ajnštajn. Šta vas je privuklo tegobnoj sudbini upravo ove žene da krenete u istraživanje njenog života?

– Ne bih to mogla tačno da odredim, bilo mi je na umu više talentovanih žena. Na primer, francuska vajarka Kamij Klodel, učenica i partnerka Ogista Rodena. Ali sam odlučila da se neću baviti samo umetnicama, nego zaviriti i u drugačiji svet, u nauku. Da ne bi ispalo kako su umetnice nekako posebne dok se u drugim sferama ne dešava da talentovane žene budu zapostavljene ili nemaju snage da se ostvare. Naravno da se pokazalo da je ženama i u nauci bilo teško da se emancipuju i uspeju. Osim toga, podstaknula me je činjenica da se o Milevi Marić malo zna izvan našeg kulturnog kruga. Čak ni činjenica da je ona bila prva Albertova žena i majka njegova dva sina nije opštepoznata. Bojim se da je to zato jer je poreklom sa Balkana. Ali sada vidim da su se pojavile neke nove knjige na nemačkom i engleskom, tako da je valjda i ona došla na red.

Koliko su sudbine ove tri junakinje vaših romana odredili upravo dominantni muškarci za koje su bile vezane: Dijego Rivera, Pablo Pikaso i Albert Ajnštajn?

– I jesu ih odredili i nisu, mislim na to da se krivica za neuspeh žena ne može prebaciti samo na muškarce - osim toga, za Fridu Kalo ne možemo reći da nije uspela, naprotiv! Na prvi pogled naravno izgleda kao da su one odustale od svoje umetnosti, karijere, nauke... samo zbog tih muškaraca. Ali ipak nije bilo tako. Treba uzeti u obzir okolnosti u kojima su živele i istorijski trenutak. Patrijarhalnu mačo-kulturu Meksika, u kojoj je živela Frida Kalo, dominaciju muškaraca u nadrealističkom pokretu Francuske, i činjenicu da su, na primer, žene na nemačkom govornom području mogle studirati samo u Švajcarskoj. Nije im, dakle, bilo lako uspeti zbog niza spoljnih razloga. Ali i karakter osobe, a ne samo muškarci i spoljne okolnosti sigurno igra ulogu. Zašto je Frida istrajala u slikarstvu iako je strašno fizički trpela? Zašto je Dora odustala od fotografisanja kad je srela Pikasa? A Mileva, talentovana matematičarka, zašto je prestala da se zanima za nauku nakon smrti prvog deteta? Dodajmo i to da ženama nije bio dovoljan samo talenat, obrazovanje, znanje. Trebalo im je puno više nego muškarcima da bi nešto postigle. Možda Milevin slučaj to najbolje pokazuje. Ali im ni danas nije lako i zbog toga verujem da će se čitateljke lako identifikovati s Milevom i u njenoj priči prepoznati nešto iz svog života.

Kada piše romansiranu biografiju koliko autor, po vama, ima slobodu u sklapanju mozaika života neke ličnosti koja nije plod piščeve fikcije? Kako ste vi doživeli Milevu Ajnštajn?

– Možda izgleda da su biografski podaci ustvari ograničavajući faktor. Meni se čini iz mog iskustva pisanja da je baš obrnuto. Biografija vam daje jedan čvrst okvir, zapravo životnu priču te osobe. Ipak, ja takvu osobu kroz biografiju ne mogu doživeti u potpunosti. Zanimaju me pojedini momenti, motivacije nekih odluka, kako se osećala u izvesnom trenutku. Dok čitam biografiju stalno mi se nameće pitanje: zašto? Kao da mi nešto nedostaje. Dobro je to rekla jedna poznanica, „ulila si krv u Milevu”. Moja sloboda je, dakle, u konstruisanju „treće dimenzije” odabranog lika, u dramatizaciji pojedinih momenata. Međutim, dok čitaju „Teoriju tuge”, čitateljke bi ipak morale imati na umu da je Mileva iz moje knjige - lik iz romana. Ja se jedino mogu nadati da će im literarni lik približiti stvarnu Milevu.

Od vaše prve knjige „Smrtni grijesi feminizma“, pre više od tri decenije, preko svih kasnijih romana, ali i publicističkih dela, uvek ste pisali iz ženske vizure. Koliko je za vas bilo teško i izazovno tako dosledno pratiti taj ženski glas i slediti teme koje su tako duboko, intimno bave ženskim emocijama, bolom i sudbinom?

- Nije mi bilo teško, došlo mi je prirodno pisati iz ženske perspektive. I to ne zato jer bi trebalo pisati tako, nego zato jer su mi se nametnule i teme i perspektiva. Mislim da žensko i muško iskustvo života nije jednako, pogotovo ako govorimo o telu. Biološke razlike ne bi trebalo da uslovljavaju neravnopravnost kako je to bilo kroz istoriju.

Naravno, ženama i ženskim temama se bavim i u novinarstvu, ali to je drugačiji pristup. Zbilja verujem da je potrebno osvestiti žene o njihovom položaju pogotovo danas kad nacionalističke vlasti žele napr. ukinuti pobačaj. Pogledajte samo Poljsku! Treba zapamtiti da se ženska prava mogu uvek smanjiti ili čak ukinuti.

Vaš hrvatski izdavač „Fraktura“ najavljuje da će se vaš novi roman „Teorija tuge“ uskoro naći i u srpskim knjižarama. Iako su i vaše prethodne knjige uvek nalazile put do ovdašnjih čitalaca, šta vam danas znači taj nekadašnji zajednički kulturni prostor?

– Veliki gubitak publike. Nekadašnja situacija se ne da uporediti s ovom sada. Nekada se prvo izdanje romana, na primer “Hologrami straha”, štampalo u 10.000 primeraka. A danas nema ni normalnog cirkulisanja knjiga preko novih granica. Ispada da su knjige nešto zabranjeno kad se moraju praktično švercovati preko granice poput droge. A možda stvarno i jesu droga? Mislim, tako opasne. Danas kad se sve manje kupuju knjige, naravno da se smanjenje publike još više oseća. Osim toga postoji i nekakva nezainteresovanost u medijima za drugu sredinu. Malo se zna šta se događa u Beogradu i Novom Sadu, šta se objavljuje, gleda, sluša... I dok šverceri, kriminalci i političari savršeno komuniciraju, kulturnjaci su slabo informisani i još slabije povezani.



Nina Popov